Majstore fudbala, srećan rođendan!

Devedesetih godina prošlog veka među navijačima Mančester junajteda bila je popularna majica na kojoj je pisalo: "Godina 1966. je dobra za engleski fudbal… Rodio se Erik Kantona".

To je zapravo šaljiva parola, jer je te godine Engleska osvojila titulu svetskog šampiona. Ah, taj engleski humor…

Bio je Francuz paklen igrač, tu dileme nema, harizmatična pojava sa podignutom kragnicom i naravno da sam ga voleo, kao i mnoge druge igrače iz te "berbe", poput Hrista Stoičkova i Džordža Vee, ali za mene je najbolji iz te generacije uvek bio Romario de Souza.

Svetskog prvenstva u Meksiku 1986. godine se sećam samo po sakupljanju sličica, onog u Italiji 1990. po Valderami čijom sam frizurom bio fasciniran, kao i po eliminaciji Jugoslavije od Argentine, ali Mundijal u SAD 1994. godine je prvi koji zaista pamtim. Bio sam tinejdžer i pratio utakmice koliko sam mogao zbog vremenske razlike, baš kao što će biti slučaj i ovog leta, a ni tada, kao i sada na SP nije bilo reprezentacije moje zemlje.

A, za koga navijaš kada nema tvojih? Pa, za Englesku, a kad ona ispadne, onda za Brazil!

Maradona je predvodio Argentinu i sećam se proslave gola kad se "uneo" u kameru i dobro je ispljuvao, onda njegove deportacije kući zbog dopinga i scene kako ga medicinska sestra izvodi sa terena. Ne mogu da zaboravim ni nesrećnog Andresa Eskobara koji je dao autogol, što ga je, kako su tada pisale novine, kasnije u rodnoj Kolumbiji koštalo života.

Ali, jedina zvezda tog Mundijala bio je Romario.

Onako mali, bezobrazan, "kidao" je sve pred sobom i sa pet pogodaka vodio Brazil do titule. Finale protiv Italije je jedino u istoriji koje je posle 120 minuta završeno bez golova i o pobedniku su odlučivali penali. Romario je bio jedan od izvođača, poljubio je loptu i šutirao maestralno. Paljuka na jednu stranu, lopta na drugu i od stative u mrežu, a sve je završeno velikim promašajem Roberta Bađa.

"Brazil je šampion svijeta. Četvrti put", rekao je "pokislim" glasom čuveni komentator Milorad Đurković ni ne trudeći se da sakrije koliko mu je krivo što Italijani nisu pobedili.

Tada je nastala ona čuvena fotka tužnog Malog Bude dok reprezentativci Brazila slave, da bi nešto kasnije novi svetski šampioni razvili transparent na kojem je pisalo "Sena, ubrzali smo zajedno. Četvrta titula je naša", posvećen legendarnom vozaču Formule 1 koji je poginuo dva meseca ranije.

Gol više od Romarija na ovom takmičenju dali su Hristo Stoičkov za Bugarsku i Rus Oleg Salenko, ali je Brazilac zasluženo proglašen za igrača turnira, a iste godine je dobio i Zlatnu loptu kao najbolji fudbaler sveta.

On je sam vodio statistiku datih golova i tvrdi da ih je bilo 1.000, dok FIFA to debelo osporava. Neki kažu da je računao i golove sa prijateljskih utakmica, neki tvrde čak i sa treninga, ali to je on.

Ima i ona priča koju je negde nekome ispričao tadašnji trener Barselone Johan Krojf. Romario mu je tražio slobodne dane da ide na karneval u Rio, a Holanđanin mu rekao da može da ide ako da dva gola na sutrašnjoj utakmici. I šta mislite da se desilo?

Ne, nije postigao dva, nego tri gola, a posle drugog je prišao treneru i rekao da mu avion poleće za sat vremena.

Izveo je i onaj čuveni dribling nazvan "kravlji rep" u pobedi nad Real Madridom 5:0.

Ma, mogao bih tri dana da pišem o njemu, samo što nema prostora za to. A ako se neko pita zašto je ovaj Osvrt posvećen baš Brazilcu evo i odgovora - zato što Romario danas puni 60. godina.

Jednom prilikom je rekao:

"Nikada nisam bio primer nikome".

Ok, možda nisi bio primer, ali si meni ulepšao detinjstvo. Hvala ti na tome i srećan rođendan!