Veni, vidi...

I tako, iz godine u godinu isto. Pakovanje kofera posle nedelju dana i tri utakmice. Teško je. Bolno je, jer je utakmica protiv Austrije bila mnogo više od 60 minuta igre. Bila je zalog za budućnost. Bila je prilika da se neko dete, koje sedi kod kuće, u Beogradu ili unutrašnjosti Srbije, zaljubi u rukomet i da za 10 godina zaigra na Evropskom prvenstvu.

Srbija je u Danskoj pokazala dva lica: briljanost, konstantnost, znanje, defanzivnu stabilnost protiv selekcije Nemačke, ali i trenutke slabosti protiv Španije i Austrije.

Možda su veče i jutro posle poraza od tima sa Iberijskog poluostrva bili teški, i malo ko je verovao da Srbija može da pobedi Nemačku, ali je urađeno ono što je neophodno - ostvarena je prilika da se protiv najslabije selekcije u grupi rešava sudbina tima i, iako je grubo reći, srpskog rukometa.

Za rukometne laike i one koji ovaj sport prate samo u januaru, Austrija je autsajder. Za ostale, Aleš Pajovič je napravio sistem i ostavio Ikeru Romeru u amanet kvalitet. Ako je utakmica protiv Španije bila trenutak prilagođavanja, utakmica protiv Austrije nije bila dobra. Ni kada je reč o karakteru, ni kada govorimo o kvalitetu, ali i koncentraciji.

Pitanja je mnogo.

Da li je dobra analiza protivnika dovoljna? Da li je konctracija problem? Zbog čega je rotacija takva da tek 10 momaka imaju prostor i priliku, iako ih je 19 doputovalo u Herning? Kako se, tačno, stvara viša u igri sedam na šest kada igrate sa četiri beka, a imate dva izuzetno dominantna pivotmena?

Iako je trener taj koji preuzima odgovornost, dovođenje osvajača Lige šampiona, izvanrednog rukometaša i čoveka koji je sedam godina vodio Pari Sen Žermen, posao je na duge staze.

Ne gleda se samo plasman na ovom EP, gleda se, ukoliko želite da radite kako valja, na Brizbejn 2032. I Los Anđeles 2028. Gleda se na avgust i organizaciju Evropskog prvenstva u Beogradu za mlađe kategorije. Gleda se u pravcu svakog novog deteta koje može da se zaljubi i ljubomorno čuva strast prema rukometu u dobu i vremenu kada nema rezultata.

Rukomet je, možemo dati i postaviti dijagnozu, hronično bolestan. Rukomet je pacijent koji kaže doktoru: imam problem sa kašljem 10 godina, a mi ga lečimo terapijom za običnu prehladu, sezonski grip. I da bi napredovao, rukomet mora da te ima.

Da, tebe što čitaš, kao podršku!

Ne samo u januaru, nego i u martu, kada se igraju kvalifikacije. Moraš da gledaš svoj klub, koji će nam dati reprezentativca. Da sledeće prvenstvo, nadamo se svetsko 2027, iako je, zbog tek četvrtog mesta u grupi, ukrštanje i žreb ravan "“grupi smrti", ne bude samo veni, vidi, već i vici...

Živeo rukomet!