"Čekaj me, ja ću sigurno doći. Samo me čekaj dugo!"

Godina za godinom i tako prođe decenija. Malo, pomalo eto nas već na polovini sledeće… Čekamo, nadamo se, ponekad čak, kao ovih dana, planemo, a onda nas ledeni talas potopi.

Razočaranje je nekada veće, nekada manje, ali nas, barem po tom pitanju, naši najbolji rukometaši nikada nisu izdali. Skoro svakog januara spremna je doza jeda za iskrene ljubitelje rukometa.

Bukvalno - za 25 godina samo evropsko srebro u Beogradu. I to je sve!

Ni blizu polufinala. Plasman na Olimpijske igre deluju kao uspon na Mont Everest za planinara čiji je najveći dotadašnji poduhvat bio vrh Kosmaja. Menjali su se selektori, imali vrhunske bekove, nesavladive golmane, snažne i okretne pivotmene, hitra i ubojita krila… Momke kojima su se divili gde god su igrali, pred kojima su, nastupajući za svoje klubove, i najbolji padali. Imamo ih i danas.

Međutim!

Za njih je dres sa državnim grbom sazdan od betona - težak, najteži. Želja je, istini za volju, uglavnom nesporna. I motiva, kažu, ima na pretek. Ali, završetak amplitude rezultata uvek je ispod nulte linije. Nažalost, tako je bilo i u Herningu, od rekordnog dosega u plusu posle trijumfa nad vicešampionima iz Pariza Nemcima, do sunovrata protiv prosečne Austrije.

Bio je ovo samo još jedan produžen vikend za srpske rukometaše na velikom takmičenju. Još jedna prilika da se ponovo ponadamo — mi koji uvek pronađemo razlog da im verujemo. Koji ne slušamo razum, već tvrdoglavo sledimo srce, čekajući prekretnicu i momenat koji će promeniti sve. Čekanje nam je postalo navika. A navike se, znamo, menjaju najteže.

Prosečni simpatizer ovog sporta iz Srbije odavno je digao ruke. Odustao je. Ne zanosi se više. Jednostavno, ne veruje. Ostali su samo iskreni i istrajni entuzijasti. Optimisti koji i kada je sve izgubljeno i dalje veruju. Fanatici.

Zato mi je ovaj put nekako više žao nas nego igrača. Ponadali smo se kao nikad ranije, već bili u oblacima kada smo shvatili da naši momci, ipak, nemaju dovoljno jaka krila da nas sve zajedno povedu u nove visine. Pa da se konačno "pobijemo" i za to polufinale.

Ispratili smo generacije i generacije bez uspeha, a žar se, ipak, nije ugasio. I zato ćemo čekati još. Dugo, koliko god bude potrebno. Jer znamo – jednom će doći, sigurno!