Don Karlo o trenerskoj filozofiji: Ponekad pitam igrače "Ko si ti?"

Mngi su mislili da je otpisan, ofucan, istrošen kada je došao u Liverpul kako bi preuzeo... Everton. Da su u pitanju makar bili "redsi" moglo bi se govoriti o još uvek aktuelnim nadanjima i radu na najvišem nivou Karla Anćelotija, ali "karamelice" su daleko ispod nivoa čoveka koji je osvajao Ligu šampiona i bio trener velikog madridskog Reala, Čelsija, Pariza, Napolija... 

Naizgled neuspesi u na "Gudisonu" (12. i 10. mesto) pokazaće se kao nadmašivanja svih mogućnosti u narednim godinama, ali na njegov period u Evertonu vreme ne moramo trošiti, jer su o treneru Karlu dovoljno kazali uspesi u drugom mandatu na "Santiago Bernabeu" stadionu. Čak dve La Lige, tri Lige šampiona, titula u Kupu... Nije loše za omatorelog trenera Evertona. 

Sve to u maksimalnoj tišini, sa harizmom Don Huana, i obrvom koja provokativno skakuće po čelu. Naravno, nije sve to lako, a toga je svestan i Karlo. 

"Svakodnevno se susrećem sa poteškoćama, jer je moj posao satkan od moći i odgovornosti. Mogu da biram u koje vreme ću da treniram, koga da stavim u ekipu, ali se na kraju sve svodi na međuljudski odnos. To je najvažnije. Ponekad pitam igrače 'ko si ti?' i kad mi kažu, podsetim im da su samo osobe koje igraju fudbal. Dakle, osobe, ljudi, a uz to profesionalci , jer samo na taj način mogu da postignu željene rezultate. Morate biti iskreni prema ljudima. Formirao sam karakter tako što sam se okružio mirnim osobama. Da bi izbor bio iskren, morate birati ljude po senzibilitetu slične vama", predočio je Karlito kao gost na tribini pod nazivom "Meksiko 21 veka". 

 

 

U takvim oklnostima teme su zadate. Domaćine je zanimalo kako se postaje lider.

"Veoma je teško objasniti kakav bi lider trebalo da bude. Važnije je nekog ubediti da si lider, nego nametnuti. Lider mora da pokaže sposobnost da sasluša one sa kojima rade. Oni uvek mogu da vam daju ideje. Bitno je da ih slušate i ne mislite da ste vi šef".

Teško je kontrolisati sav taj ego koji "Galaktikos" metod dovodi u klub svakog leta. Samo ovog smo videli Kilijana Embapea, najtraženijeg fudbalera sveta koji prelazi u već krcati Madrid. Popularni Karlito je prokomentarisao način na koji uspeva da slaže komplikovanu puzlu iz godine u godinu. 

"Real Madrid ima veoma visoke standarde, jer je najveći klub sveta. Zato dovodi najbolje igrače. Morate pokazati sposobnost da njihove kvalitete stavite u službu tima. To pokušavamo da uradimo svake seozne, tako i ove pošto su nam se pridružili Kilijan i Endrik. Dobro se prilagođavaju, a moj zadatak je da im objasnim da nikad ne odustajtu i da se takmiče do kraja".

Kao dečačić, Anćeloti  i dan danas oseća tremu pred utakmice. Iako vodi najveći tim planete, koji veoma retko nailazi na neuspehe, neprestano vlada pritisak od istih koji Karlo i te kako oseća.  

"Morate da imate jasnu predstavu šta morate da radite u kritičnim situacijama. Važno je da slušate saradnike i igrače... Život bez pritiska ili malo stresa ne postoji. Ni mnogo stresa nije dobro, ali u manjim količinama predstavlja pogonsko gorivo. Kada meč počne, sve staje, tad morate pronaći mir da se nosite sa situacijama na terenu. Tri do četiri sata pre utakmice počinjem da se znojim, srce mi lupa, razmišljam negativno. Uvek je isto... Tad je trener usamljen, potrebna mu je individualnost. Ne mogu to da podelim ni sa kim, ali okolina razume o čemu je reč i podržava me". 

Svaki poraz u Realu nekoga može koštati glave. Pobeda je očekivana - kao od dete koje je roditelje naviklo na odličan uspeh, a onda mu se omakne neka trojka - takav je odnos navijača i uprave prema igračima. Jednostavno - nemilosrdno je, a i sam Anćeloti je uporedio nedeljne izazove sa ispitima. 

"Poraz je trenutak tuge, istovremeno i prilika da popravite šta nije valjalo. Kao i u životu, morate da ustanete. Pobeda nije prava sreća. Doživljavam je pre kao olakšanje, jer tri dana kasnije polažem novi ispit. Kritika vam smeta ako niste u stanju da se samokritikujete. Teško je reći šta je uspeh. Za nekoga to može da bude osvajanje titule ili opstanak u ligi. Za mene je uspeh dati sve što možeš. Ako izvučeš maksimum iz života u psihičkom ili fizičkom smislu". 

A Italijan u 66. godini deluje kao da ne planira skorije u penziju. Zašto bi...

"Vidim sebe još dugo u ulozi trenera. Nastaviću dok ne prestane da gori vatra koju gajim prema fudbalu".

U Karlu je neka nova mladost, retko viđena kod stručnjaka njegovog doba. 

"Volim da plešem, pevam, dobro se zabavljam sa porodicom i prijateljima. Važno je izabrati odgovarajući trenutak za pevanje. A pevam samo kada osvajamo titule i na stadionu. Mislim da sam pušio cigaru jednom u životu, u autobusu sa igračima. Inače, nikad ne konzumiram cigare, iako ih imam punu kuću, ali tu su žvakaće gume koju mi ljudi uvek daju i korisitm ih samo tokom utakmica".

Za kraj, popularni Don Karlo je naglasio da iako svima deluje mirno, to je daleko od istine. 

"Uvek moraš da budeš pozitivan na klupi, da takvu energiju emituješ prema igračima. Nije tačno da sam uvek miran. Retko se naljutim, ali kad to uradim prilično poludim. Postoje dva načina da naterate konja da potrči: da ga udarite bičem ili mamite šargarepom. U oba slučaja će efekat biti isti, ali ako upotrebite bič onda rizikujete da vas konj u nekom trenutku obori koristeći zadnje noge. Šarparega je delotvornija",  na slikovit način je zaključio Karlo Ančeloti.