Osvrt iz Le Mana: Ovde brzina ima tradiciju

/Iz Le Mana za TV Arena sport - Marina Sekulić/

Stigli smo u zapadnu Francusku. Na prvi pogled, Le Man deluje kao miran francuski grad poznat po starim kamenim ulicama, istorijskim građevinama i autentičnoj atmosferi. U njegovom srcu nalazi se čuveni stari grad "Plantžene" jedan od najbolje očuvanih srednjovekovnih delova Francuske.

Uske ulice, kuće od kamena i drveta, male kafeterije i impresivna katedrala "Sen Žilijen" stvaraju utisak kao da je vreme stalo pre nekoliko vekova. 

Lična arhiva

A onda, samo nekoliko kilometara dalje čuje se zvuk motora i oseća atmosfera velikih trka. Stižemo u ovaj živopisan a opet tako tih gradić i samo dan kasnije, mirne ulice postaju prepune navijača iz svih delova sveta, čuju se motori, muzika i slavlje traje do kasno u noć.

 

 

Posebno je poznata strast francuske publike, koja važi za jednu od najglasnijih i najenergičnijih u MotoGP šampionatu. I onda shvatam, meni se moji snovi polako ostvaruju i ja sam na jednoj od najčuvenijih trka na svetu. U gradu, koji me laički nije privlačio do pred put a taj grad je od onih u koje se lako zaljubite- danju odiše elegancijom i tradicijom, noću postaje centar brzine, emocija i navijačke strasti. 

Lična arhiva

Itekakve strasti! Ne znam zašto, ali opet sam laički verovala da su Italijani ili pak Španci najbučniji. Možda zbog magičnog Rosija ili vanzemaljca Markeza, ali ne, Francuzi su oborili sve rekorde. Na delu.

Kada putujete sa Srđanom Ercegom, znate da vas čeka spektakl. Ali ono što možda ne znate je da je ovaj čovek, dečački zaljubljen u motocikle, neko ko će vas pustiti da sami istražujete ovaj (malo i njegov) svet.

Marina Sekulić

 

Tako mi je, naš dobri Srđan, pričao o Le Manu kao tački gde istorija i brzina žive zajedno, ali mi je uporedo dozvolio da "frkćem" i više gledam vremensku prognozu, nadajući se da kiša (koja dodatno podiže tenziju i čini trke još izazovnijom) ne pada baš tih dana kada smo mi tamo.

Pala je samo na kratko i prvi put mi nije smetala.

Neću vam prepričavati da sam prisustvovala istoriji. Da sam svedočila manevru Horhe Martina, trostrukom slavlju Aprilije, da sam videla na delu kako se Dukatiju vraćaju duhovi prošlosti i vrisnula kada sam videla Markezov pad. 

On je dobro, on će se oporaviti, on će se vratiti, da se ne ponavljam, on je vanzemaljac.

Pričaću vam o buci. Znate li da sunce u Le Manu zalazi tek oko deset uveče a na "Bugati" stazi nikada?

Ja nisam videla za života, 300.000 ljudi na jednom mestu i da ne mare za spavanje. Da ne mare za mrak. Da svi sanjaju budni. Sanjaju pobedu svog idola. U Francuskoj Žoana Zarka. Ok, imamo i Kvartarara i naravno da je miljenik domaće publike, ali Zarko je posebna emocija. Jednom će svima biti jasnije zašto i zaslužuje to da bude. I više od toga.

Marina Sekulić

 

Znate li da "Kamp Nou" prima 99.000 ljudi? A znate li da ovaj gradić u regiji Loara ima svega 145.000 stanovnika? Zamislite kada tokom jednog vikenda kroz isti prođe 300.000 njih? I svi aplaudiraju? Osećaš vibracije jačine zemljotresa.

Le Man je istorija koja živi 300 na sat. Negde sam to pročitala. Ali nisam baš znala da je ovo samo jedna staza ali staza sa više od hiljadu emocija. 

Šetala sam svakog dana i upijala emocije ljudi. Viđala sam samo osmeh. Ali onaj, kao što recimo dete ima u Diznilendu. Takav osmeh i pogled pun divljenja imaju sve generacije ovde. 

Na svakom koraku mogu se videti poznata lica iz sveta motociklizma, novinarske ekipe iz svih krajeva sveta i fanovi koji pokušavaju da uhvate trenutak sa svojim omiljenim vozačima. Upravo taj spoj profesionalizma, brzine i emocije čini da Le Man tokom izgleda kao mali grad koji živi samo za motore.

 

 

E sad, stupa na snagu Ercegova veličina. Krećem se padokom i gle, svi me znaju. Znaju me jer znaju njega. Upoznajem sve vozače, sada se već zagrlim sa Polom (predstavnikom Dorne) jer hej, skoro pa smo prijatelji. Pa i jesmo-u ovom svetu svi smo prijatelji.

Pijem kafu u "Leopard rejsingu", imam čast da večeram sa Miodragom Koturom, živom legendom i čovekom koji je obeležio najuspešniju epohu Ferarija u Formuli 1, a sada svoje znanje, talenat i iskustvo prenosi na dvotočkaše. I osećam se kao da sedim sa porodicom.

Marina Sekulić

 

Slušam Srđana kako nonšalantno radi intervjue sa najpoznatijim vozačima sveta, dobijam priliku da ja (hej ja) pričam sa Becekijem, stojimo tik pored Markeza i osećam pripadnost. 

Čujem "bonžur" i ponosno prolazim ovim našim malim "gradom u gradu". 

Tribine su ispunjene do poslednjeg mesta, a francuski navijači neumorno kliču.

Odjednom navijam za Zarka, iako mi nije favorit ali Francuzi imaju tu moć da te "privole" i da poželiš da dožive magiju kao prošle sezone.

Nešto kasnije, "naš" Leopard je na postolju, Horhe Martin slavi posle 588 dana, ulazimo u istoriju jer vodimo studio ispred Aprilijine garaže u momentu kada momci sa postolja slave, Srđanu se telefon usijao jer svi zovu da kažu da je uradio jedan od najboljih prenosa u životu. 

Lična arhiva

Svet je tako lep. Francuski romantičan. Lepršav. Pljusak je kratko trajao. Sunce nije zalazilo. Ovo je bilo finale sveta. Neke trke se pamte, ova se doživljava. 

Aktuelni šampion nije vozio. Bivši šampion je to iskoristio.

Lična arhiva

Le Man te ili slomi ili napravi legendom.

Vidimo se u Barsi!