Sanja Vujović okončala karijeru: Oproštaj od legendarne rukometašice

Nakon više od dve i po decenije na rukometnim terenima od Beograda, preko Niša, Zaječara, Ljubljane, Skopja, Danske, Mađarske, Hrvatske, Crne Gore, Rumunije, nekadašnja reprezentativka Srbije Sanja Vujović odlučila je da završi igračku karijeru. I bez zadrške, ali sa osmehom koji se prolama glasom, Sanja iskreno kaže da je definitivno kraj.

"Definitivno, da. Osetila sam, jednostavno, da je vreme za kraj. Iako često imam osećaj da mogu još da odigram, bilo je trenutaka kada sam osetila bol u kolenu. Kada pogledam i da imam 37 godina, zaista sam osetila da je vreme da se pozdravim sa terenom 40x20 i kažem zbogom igračkim danima".

Standarno pitanje nakon ovakvih reči bilo bi - da li je bilo teško da donesete odluku?

"Nije bilo teško da donesem odluku, ali je teško pomisliti šta sutra bez rukometa. Naviknete se na život koji vam je svakodnevica skoro dve decenije. I dalje mi je teško da zamislim leto i početak sezone bez treninga, dvorane, patika..."

Sanja je tokom karijere iza sebe ostavila nastupe u preko 10 klubova. Karijeru je, kao mlada, počela u ženskom klubu Zemun, da bi je rukometni put vodio od beogradskog Radničkog, do Naise, preko Zaječara, Vardara, Viborga, Krima, Podravke, Budućnosti, Šiofoka, sve do Baja Marea. Za sebe tvrdi da je osoba koja uvek želi više i s toga poručuje:

Srpski Rukometni Savet

"Karijera mi je mnogo pružila i kada se osvrnem i pogledam, od onog prvog i najranijeg perioda koji je bio tako bezbrižan, prava bajka je bila igrati ovaj sport, cenim sve od onih lepih i do onih teških rukometnih trenutaka. Svesna sam da će mi nedostajati svaki trenutak koji nosi pobedu i radost, ali i onaj koji uz poraz donesi tugu i bol, zajedništvo i prijateljstvo. Osoba sam koja smatra da uvek može više i da, u tom smislu, možda je moglo i više kroz karijeru".

Učila je Sanja rukomet od mnogih trenera, a među mnogima koji su jednaki, izdvaja kroz karijeru Batu Obućinu, Nevena Hrupeca (sa kojim je sarađivala u vremenu provedenom u Podravki) i Kristijana Dalmosea kao imena koja su ostavila najveći trag i imala veliki uticaj na karijeru srpske rukometašice.

Karijera u Srbiji: Klubovi: ŽRK Zemun, Radnički Beograd, Naisa, Zaječar Dostignuća: Prvak Srbije 2010. i 2011. godine Osvajač Kupa Srbije 2010. i 2011. godine

Srpski Rukometni Savet

Pomenuti bajkoviti period i rukometni početak Sanju vezuje za, ispostaviće se godinama kasnije, neraskidivo prijateljstvo sa Katarinom Tomašević i Andreom Lekić, sa kojima je delila svlačionicu i u reprezentaciji.

Od 2006. godine počinje i putešestvije zvano - reprezentativni rukomet. Karijera u dresu nacionalne selekcije Srbije za rođenu Beograđanku, uz određene prekide, trajala je do 2017. godine, kada je odlučila da se Srbiji zahvali na svemu što joj je pružila.

"Od 2006. kada sam prvi put bila na spisku, mislim da je selektor bila Anja Andersen, trajalo je nešto što je prelepo. Druženje, osmeh sa saigračicama, trenuci kada vas stomak boli od smeha i uživanja koje postoji. Jeste istina da je najradnosniji trenutak osvajanje srebra na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Dodatno ta medalja dobija na težini i sjaju zbog činjenice da je osvojena u Beogradu, pred našom publikom, porodicama..."

O podršci...

"Porodica je uvek bila najveća podrška i potpora. Majka, otac, sestra, zaista su bili tokom karijere ona prava, bezrzervna podrška koja vam uvek daje snage. Naravno, ne smem zaboraviti ni saigračice i prijateljice, Kaću, Andreu i Bojanu Davidović (Davidović tih, igračkih dana)".

Iako je sa više od 110 nastupa tokom dugih 11 godina reprezentativne karijere nizala uspehe, bivala proglašena za najboljeg levog beka Svetskog prvenstva 2013. godine, kao i godinu dana ranije na Evropskom prvenstvu, ipak, zvaničnog oproštoja od dresa reprezentacije nije bilo.

Srpski Rukometni Savet

"Jeste nekada teško. Mnogo date u godinama za nacionalnu selekciju, a taj poziv je zaista, nešto posebno, nešto što svaki sportista želi da oseti. Trenutak intoniranja himne, dres, grb, saigračice, prijateljice koje su sa vama. Ostaje žal za tom, možda, oproštajnom utakmicom koja je izostala...".

Iako je u Danskoj, gde je branile boje Viborga, neretko mogla da čuje kako je upoređuju sa Bojanom Popovićm, skromnog razmišljanja i pogleda na svet, devojka koja bi trebalo da ponese status najboljeg levog beka kojeg je Srbija ikada imala ima nedosanjani san u vidu pehara Lige šampiona. Finale elitnog klupskog takmičenja igrala je u dresu skopskog Vardara.

Sanja, danas Vujović, a nekada Damnjanović, neretko je činila čuda igrajući na tom mestu levog beka. Činila je da se mnoge devojčica zaljube u rukomet, a nakon 2012. i 2013. i ostanu u na gerflor podlozi, parketu ili čak betonu (u zavisnosti od mogućnosti).

Uzveši sve u obzir, kao zaključak ostaje da se napiše: Kada je neko spreman, da kao Sanja, svakoga jutra ustaje, sa osmehom na licu pakuje torbu i kreće put hale, žrtvuje sve da bi ostvarila ono jedno - san - onda je reč HVALA, mala za sve što je Sanja Vujović uradila! Uz sreću u novom životnom poglavlju, izazovima i da osmeh ostane na licu, napisaćemo

Sanja, hvala ti za SVE i živeo rukomet!