Ivica Tucak i Vladimir Gojković, za Arenu, o fenomenu srpskog vaterpola: Kult pobednika i vrhunski pojedinci

Sve da i nije "izmislila" zlato na Igrama u Parizu, vaterpolo reprezentacija Srbije ostala bi pokazni primer savršenog miksa predodređenog talenta, na davnašnjim temeljima postavljenog rada i trofejnog nasleđa, zbog svoje prebogate zaostavštine. Alu ju je nova epizoda olimpijske dominacije, započete pre osam godina u Rio de Žaneiru, učinila još inspirativnijom, intrigantnijom, izazovnijom... za izučavanje i razumevanje. Njenim poštovaocima, sledbenicima i(li) rivalima.

Mi smo izabrali poslednje, da im damo reč u skiciranju fenomena naših "delfina", bez rizika od upadanja u zamku samohvalisanja. Mada su Mandić, Ćuk, Ranđelović, bratski tandem Jakšić, Rašovići, Dedović, Filipović, Ubović... sa selektorom Stevanovićem, do zadnjeg slova, zaslužili svaki već izrečeni kompliment za uzlet od tihog otpisa do gromoglasne istorije u "gradu svetlosti".  

"Nisam ni ja verovao da će reprezentacija Srbije i u Parizu uzeti zlato, žao mi je što je baš meni i Hrvatskoj, ali bilo je sasvim zasluženo. Čestitao sam momcima posle finala, čestitam još jednom. Nisu imali prave rezultate u novom olimpijskom ciklusu, nije ih najbolje krenulo ni na ovom turniru, pa su svi nas proglasili favoritima pre utakmice. Ne shvatajući da ne možeš to biti protiv jednog Dušana Mandića i Nikole Jakšića. Nikada. Pričali su i da je onaj Jakšićev gol za pobedu protiv Grčke slučajan, ali nije tako. Taj čovek je već bio uzeo dva olimpijska zlata, ima nešto što drugi nemaju!", kaže Ivica Tucak, najtrofejniji selektor u istoriji selekcije Hrvatske, na početku razgovora za portal Arena sport televizije. 

Foto: Guliver/Reuters/Ueslei Marcelino

Osvajač 20-ak medalja sa "barakudama", od čega samo tri na OI, Svetskom prvenstvu i šampionatu Evrope u poslednjih 12 meseci, mogao bi naširoko da, stručno, elaborira supermoći "večitog rivala", sa sve veštinom "vaskrsnuća" kada ga svi, kao posle OI u Tokiju, otpišu ili mu srozaju šanse da dobaci daleko kao pre. Međutim, laičkom auditorijumu nudi kratko, jednostavno i lako shvatljivo objašnjenje. 

"Bez obzira na promene u rosteru, odlaske i dolaske selektora, rezultate klubova... Srbija ima kult pobednika! U toj rečenici ima milion zareza, upitnika i uzvičnika, ali suština ostaje ista - od malih nogu ih uče da je sve osim pobede neuspeh. Potekao sam iz iste škole i pamtim kakav sam dril prošao. Nikola Stamenić, Vlaho Orlić, Ratko Rudić, Nenad Manojlović... udarili su pečat takvom radu, sportskom odrastanju i vaspitanju. Ko izdrži, može ostati, ostali... U Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori imali smo neki utaban put, rekao bih u loptaškim sportovima generalno, samo su nam se pravci nakon nekog vremena razišli. Neću reći da vi bolje odgajate šampione, ali sigurno to radite na drugačiji način, da ne ulazim u metodiku i druge stručne opservacije", tako glasi ključni deo formule iz ugla našeg sagovornika.

Veliki sportski i lični prijatelj bivšeg srpskog selektora, istorijski trofejnog Dejana Savića, glasno primećuje i regionalni eho jugoslovenske škole vaterpola, kao i njen uticaj i daleko van granica nekadašnje zajedničke države. 

"Na ovim vaterpolo prostorima radi se napornije nego u drugim zemljama, mada su Španija, Italija i Grčka možda kopirale taj model, u nekim stvarima nam se čak približile. Siguran sam da se jedan Alesandro Kampanja u reprezentaciji Italije oslanja na iskustvo stečeno uz Rudića", zaključuje Tucak, čija je misija u nacionalnom timu komšijske države produžena do 2028. godine.  

Foto: Guliver/Reuters/Sergio Moraes

Vladimir Gojković, doskorašnji selektor Crne Gore, svoju analizu istog fenomena vraća do OI u Pekingu 2008 i silaska sa velike scene generacije Vujasinovića, Šapića, Savića, Ikodinovića, Ćirića, Šefika... jer je umesto prognoziranog potopa srpskog vaterpola stigla plima, a s njom, kako kaže, "najbolja generacija sa ovih prostora, još od vremena SFRJ". 

"Kao što je sada malo ko verovao da sadašnja ekipa može ponoviti uspeh iz Rija i Tokija, tako su tada neki drugi momci unapred otpisivani. I, šta se desilo? Već na prvom velikom takmičenju uzeli su zlato i posle te planetarne titule u Rimu zavladali evropskim i svetskim vaterpolom, a njihova dominacija potrajala je od 2013. do 2021. godine. S trojicom vanserijskih igrača, jer su Filipović, Prlainović i D. Pijetlović dugo bili bez premca na njihovim pozicijama. Srbija je imala samo jedan, uslovno rečeno, pad od 2016. do 2019. godine, ali to nije ostavilo posledice na sastav lišen viška sujete i fenomenalno složen od strane Dekija. Za to vreme, pojavili su se Mandić i Jakšić, dobivši veliku priliku i privilegiju da uče od istinskih asova i rastu uz njih. Koliko je takvo iskustvo oblikovalo njihov talenat videlo se već na prošlim Igrama, kada su njih dvojica dala neverovatan doprinos u odbrani trona, čak bili bolji od nekih od svojih učitelja", prvo je što nam je rekao Gojković, čija je selektorska era u CG potrajala čitavih devet godina. 

Foto: Guliver/Imago Sports

U međuvremenu je tandem u reprezentativnu "penziju" ispratio, Nikića, Gocića, S. Mitrovića, Aleksića, G. Pijetlovića, pomenuti MVP trojac i, na kraju, B. Mitrovića. Koliko impresivan toliko kao stena težak teret šampionskog nasleđa pao je njihova leđa, na Ranđelovića, momke s manjom minutažom u vreme velikana i brojne novajlije, a kormilo predato Stevanoviću. Svi zajedno, nekoliko leta, davili su se u plićaku sopstvenih slabosti, ličnih očekivanja, tuđih preterivanja, povreda, talasanja između pojedinih klubova i Saveza.... da bi u Parizu sve "preveslali" i ušli u anale. 

"Nije to više ta timska klasa, posle poslednje smene generacija, ali Uroš je napravio izuzetan potez vraćanjem Dedovića i Ćuka, pred Olimpijske igre, uspevši dobro da pokrije sve pozicije. Pa, opet, ni to ni činjenica da su Mandić i Jakšić možda najbolji na svetu u igri jedan na jedan, nisu učinili da ih doživljavaju kao favorita za zlato. A, oni su uspeli da se uzdignu posle grupne faze i savladaju klackalicu protiv Grka. Polufinale s Amerikom i finale s Hrvatskom bili su nešto drugo. Čista dominacija ogromnog indvidualnog kvaliteta, kolektivne hemije, voljnog momenta, jasnog cilja... Jednog proverenog sistema rada i poznate vaterpolo škole, takođe. Srbija ih je zadržala, a ima mnogo veću bazu od nas u Crnoj Gori, na primer".

Trener Jadrana iz Herceg Novog nije, međutim, siguran koliko dugo će još opisani preplet faktora davati tako izvanredne rezultate "delfina", imajući u vidu snagu, rezultate i ambicije konkurencije. One tradicionalne, iz Evrope, pre svega.       

"Mnogo je dobrih, odličnih ili fantastičnih reprezentacija. Mislim na Grčku, Mađarsku, Španiju, Italiju i Hrvatsku. Crna Gora i SAD su bile najmlađe selekcije na Igrama u Parizu, njihovo vreme tek dolazi", završava priču bivši selektor jadranskih "ajkula". 

A, na srpskim vaterpolo radnicima je da sačuvaju interes dece za taj lep, naporan i atraktivan sport, izbore za bolju infrastukturu, zadrže trenere u našoj ligi, rastosiljaju se sujete i klubašenja, ne odustanu od principa sopstvene vaterpolo škole, rade na njenom unapređenju, pomognu trofejnom Partizanu da se uzdigne... Da bi naši vaterpolisti nastavili da "vise" na čuvenom beogradskom balkonu za dočeke sportskih heroja nacije. 

SVI USPESI SRBIJE U SAMOSTALNOJ ERI (2006-2024)

Olimpijske igre
zlato 3
bronza 2

Svetsko prvenstvo
zlato 2
srebro 1
bronza 1

Evropsko prvenstvo
zlato 5
srebro 1
bronza 1

Svetska liga
zlato 11
bronza 1 

FINA kup
zlato 3
bronza 1

Univerzijada
zlato 2
bronza 2

Mediteranske igre
zlato 3