Bolna istina: Vembanjama nije bio spreman za šampionski trenutak

Viktor Vembanjama je fenomen. To više niko ne dovodi u pitanje. Momak koji je sa 22 godine osvojio priznanje za najboljeg defanzivca lige, odveo San Antonio do velikog finala NBA lige i usput rušio rekorde koje su držali Šekil O'Nil, Hakim Olajdžuvon i Karim Abdul-Džabar, nema više šta da dokazuje kada je u pitanju talenat.

Ali upravo zato što je toliko dobar, vreme je da se kaže i nešto što mnogi pokušavaju da zaobiđu. Viktor Vembanjama je, u najvećim trenucima ove finalne serije, koštao Sparse šampionske titule. Ne sam. Ne isključivo. Ali dovoljno često da više ne može da bude slučajnost.

Pogledajte samo obrazac.

San Antonio je vodio u svih pet utakmica finala. U četiri poraza imao je ozbiljne prednosti. U četvrtoj utakmici ispustio je čak 29 poena viška. U petoj je imao plus 16. I oba puta, kada je trebalo da najveća zvezda stavi tačku na posao, Sparsi su se raspali.

Druga utakmica donela je možda i najočigledniji momenat, u trenucima kada se očekivalo da donese svom timu pobedu, on je potpuno neometan izgubio loptu i praktično poklonio trijumf Niksima.

U četvrtoj utakmici Vembanjama je na poluvremenu imao 16 poena i delovao nezaustavljivo. Onda je u drugom delu šutirao 3/14 iz igre. Promašio je i dva slobodna bacanja na manje od dva minuta do kraja pri zaostatku od jednog poena. Njujork je preživeo. San Antonio nije.

U petoj utakmici scenario se ponovio. Sparsi su kontrolisali meč, Vembanjama je dominirao defanzivno, završio sa 19 poena, 14 skokova i 5 blokada, ali kada se utakmica lomila nije uspeo da preuzme odgovornost na način na koji to rade najveći. Promašaji, izgubljeni napadi i potpuni ofanzivni zastoj San Antonija otvorili su vrata Džejlenu Bransonu.

Branson takve poklone ne odbija. Tu leži najveća razlika između njih dvojice u ovom trenutku. Jedan je bio najbolji igrač serije, drugi je bio najbolji igrač dok nije došlo vreme da se odluči šampion. 

Vembanjama je posle poraza rekao da je ovo "najveća lekcija u njegovom životu". Verovatno jeste, jer veliko finale NBA lige nije mesto gde se ocenjuje koliko si talentovan. Tu se ocenjuje koliko si spreman da pobediš kada više nema prostora za grešku.

Šekil O'Nil je posle finala izgovorio možda najvažniju rečenicu od svih.

"Koliko god da je dobar, moraće da ojača. Kada postaneš dominantan visoki igrač, protivnici će te napadati snagom, a mnogo puta nije mogao da se izbori sa tim."

Teško je ne složiti se sa njim. Njujork je tokom cele serije igrao čvrsto. Gurali su ga iz reketa, trošili u kontaktu, terali da rešava napade daleko od koša i čekali završnice. Tamo gde se šampioni prepoznaju.

Vembanjama je briljirao u bljeskovima. Pet blokada u odlučujućoj utakmici. Dominantne deonice. Sekvence koje nijedan drugi igrač na svetu ne može da proizvede, ali košarka se ne igra u sekvencama.

Igra se 48 minuta, kada ruke drhte, kada ti je telo umorno, a mozak traži izgovor da prepusti odgovornost nekome drugom. Tu je Džejlen Branson postao besmrtan, a Viktor Vembanjama još jednom pokazao da je ljudsko biće.