Analitički ugao: Evo kako San Antonio može do pobede u petoj utakmici

Posle najvećeg preokreta u istoriji velikog finala NBA lige, logično je da se priča uglavnom vrti oko Njujorka. O istoriji. O meč lopti. O paradi koja se sprema više od pola veka.

Ali ako pogledate ovu seriju bez emocija, videćete nešto zanimljivo. San Antonio Sparsi i dalje znaju kako da pobede Njujork Niks. Pitanje je samo da li konačno mogu da izdrže do kraja.

Prvo i najvažnije - moraju da zaborave šta se dogodilo u četvrtoj utakmici. Zvuči kao fraza, ali nije. Vodili su 29 poena razlike. Odigrali jedno od najboljih poluvremena koje smo videli u finalu, a onda doživeli jedan od najbolnijih poraza u istoriji NBA lige. Ukoliko taj meč prenesu sa sobom u petu utakmicu, gotovo da nemaju šta da traže.

Moraju da prihvate da se dogodilo, da priznaju sopstvene greške i da izađu na parket kao da serija počinje od nule. Jer postoji razlog zbog kog navijači Sparsa i dalje imaju pravo da veruju. San Antonio je vodio dvocifrenom razlikom u svakoj utakmici ovog finala. Nije problem bio u tome što nisu mogli da nadigraju Nikse. Problem je bio što nisu mogli da ih dokrajče.

Druga stvar tiče se Viktora Vembanjame. Ovo je možda prvi pravi trenutak u njegovoj karijeri kada ćemo videti kakav je kada mu je sezona zaista visi o koncu. Do sada je pokazivao i briljantnost i nesigurnost. Dominirao je u pojedinim deonicama, a onda nestajao u završnicama. Promašivao je slobodna bacanja, donosio ishitrene odluke i dozvoljavao da ga fizička igra Niksa izbaci iz ritma.

Sada nema prostora za oscilacije. Ne mora da ubaci 40 poena. Mora da bude prisutan svih 48 minuta. Mora da prepozna kada treba da napadne, kada da spusti loptu saigračima i kada jednostavno stabilizuje ekipu.

Treća stvar možda je i najvažnija. Sparsi moraju da prestanu da jure trojke. Ne da ih šutiraju manje, nego da šutiraju bolje trojke.

Velika je razlika između šuta za tri poena kada je odbrana već postavljena na perimetru i šuta koji nastane nakon što ste prethodno probili prvu liniju odbrane. U prvom poluvremenu četvrte utakmice lopta je išla unutra. Vembanjama je napadao reket. Dieron Foks je ulazio pod koš. Stefon Kasl je stvarao pritisak na obruč. Odbrana Niksa bi se skupila, pomoć bi zakasnila, a onda bi dolazile otvorene trojke.

U drugom poluvremenu Sparsi su preskočili taj korak. Počeli su da uzimaju ishitrene šuteve protiv postavljene odbrane. Trojke preko ruke. Trojke bez prethodnog pomeranja odbrane. Trojke koje su više ličile na očaj nego na napadačku filozofiju. Upravo tada su izgubili identitet.

Ako žele da pobede, sve mora da krene iz reketa. Prvo Vembanjama. Prvo Foksov prodor. Prvo Kaslov napad ka košu. Tek onda povratna lopta ka šuterima. Problem nije bio broj pokušaja za tri poena, već njihov kvalitet.

Četvrta stvar jeste kontrola. Sparsi su previše puta pokušavali da dobiju utakmicu jednim potezom. Još jedna trojka. Još jedno spektakularno dodavanje. Još jedan herojski potez. A zapravo im je bilo potrebno upravo suprotno. Jedan dobar posed. Jedna dobra odbrana. Jedno pametno rešenje.

Vembanjama je sam rekao da je problem bila "pohlepa". Možda je to najbolji opis. U trenucima kada je trebalo oduzeti Njujorku prilike, San Antonio je pokušavao da uradi nešto neverovatno umesto onog jednostavnog.

I na kraju, postoji još jedna stvar koju ne treba zaboraviti. Sparsi su tokom ovog plej-ofa već pokazali da umeju da igraju kada su saterani uz zid. Sada opet imaju samo jednu utakmicu. Ako pobede, priča se potpuno menja. Pritisak se seli u Njujork. Od najvećeg kolapsa u istoriji finala dolazite do serije 3-2 i pitanja da li Niksi mogu da završe posao.

Invazija na San Antonio: Navijači Njujorka stižu u neviđenom broju

Zvuči jednostavno: zaboravi katastrofu, napadni reket, šutiraj pametnije trojke, veruj Vembanjami i odigraj poslednjih 48 minuta kao da su najvažniji u životu. Za San Antonio Sparse to i jesu.