Oklahoma Siti Tander: Zašto je šampion postao najomraženiji tim lige?

Ne postoji tim koji je preko noći od "simpatičnog projekta" postao toliko nepoželjan kao Oklahoma Siti Tander. I ne, razlog nije dominacija. Nije četa Sema Prestija prvi šampionski sastav. Razlog je način, jer Oklahoma ne pobeđuje samo talentom, već i stalnim balansiranjem na ivici dozvoljenog, toliko često, da se ta ivica u jednom trenutku izgubi iz vida.

U centru svega je Šej Gildžas-Aleksander, igrač vrhunske klase, dvostruki MVP, ali i simbol jednog problema koji NBA liga godinama gura pod tepih: iznuđivanje faulova kao legitimno oružje, a ne sporedna pojava. Šej ne traži kontakt povremeno, on ga provocira sistematski, ulazi u sudare iz kojih ne može da izađe čisto i neretko se kreće po liniji koja se opasno približava povredi.

Problem za publiku nije u tome što se svira faul. Problem je što se ne svira isto svima.

Lu Dort i Aleks Karuzo predstavljaju drugu stranu iste medalje. Agresivna odbrana, konstantan kontakt, ruke svuda. Da Dort i Karuso čuvaju Šeja, s pravom kažu navijači - ispucali bi lične greške pre prve pauze za reklame, a onda kada taj isti prag kontakta važi za Oklahoma Siti, sudije gledaju kroz prste. Kada važi za protivnika, zviždaljka dolazi brže.

To je ono što nervira.
Ne prljava igra.
Ne faulovi.
Već neujednačen kriterijum.

U nekom trenutku se sudijama u glavi sve izjednači: "svi prave prekršaje", a to je momenat kada Oklahoma profitira. Jer njihov stil podrazumeva stalno guranje granice, stalno testiranje koliko može da se prođe nekažnjeno. To nije kršenje pravila, to je manipulacija pravilima, a između ta dva postoji ogromna razlika.

Posle prve titule, promenio se i ton. Oklahoma više nije tiha, strpljiva franšiza koja čeka svoj trenutak. Pojavila se nadmenost, suptilna, ali primetna. Stav da su "nadigrali sistem", da su pametniji od svih. I baš tada je publika, ne samo kod nas već i šire, počela da čeka pad.

Nije pomoglo ni poređenje sa Golden Stejtom. Jer to su bile dve potpuno različite dominacije. Voriorsi su promenili košarku, način na koji se igra, šutira, razmišlja. Prosečan navijač jeste navijao protiv njih, jer je donekle i normalno navijati za Davida protiv Golijata, ali "oni" Voriorsi su morali biti poštovani, pre svega zbog košarkaškog znanja. Oklahoma na taj način ne menja igru, već eksploatiše sive zone postojećih pravila. To možda donosi pobede, ali ne donosi poštovanje.

Svi dobro pamtimo potez Lua Dorta protiv Nikole Jokića, koji nikako nije bio izuzetak, ne previše iza kolege kotira se Ajzea Hartenštajn, koji kao da je "opustio ruku" od dolaska u Oklahomu, što je najbolje osetio nedavno Stefon Kasl, a onda na drugoj strani dolazi pomenuti kriterijum protiv Gildžasa-Aleksandera...

Da ovo nije samo balkanski utisak, pokazuje i sve češći ton u američkim medijima. Iman Šampert je nedavno direktno govorio o toleranciji sudija prema fizičkoj igri određenih ekipa i načinu na koji se kriterijum "razvodni" tokom utakmice. Oklahoma se u tom kontekstu sve češće pominje, ne kao jedini primer, ali kao najvidljiviji. Šampert je čak i bio blag, a vodeću "ulogu" preuzeli su Nik Rajt, Džejson Timf i Džej Vilijams.

Zato Oklahoma Siti danas nije omražen jer je šampion. Omražen je jer ljudi imaju utisak da gledaoci ne igraju protiv petorice, već protiv sistema koji im ide na ruku, a u košarci, sportu, kao i u životu, jedina stvar gora od poraza je
osećaj da na utakmici nisu važila ista pravila za obe strane.