Detroit Pistonsi: Povratak korenima

Detroit Pistonsi su franšiza koja nikada nije pobeđivala šarmom, već karakterom. Od „Loših momaka“ i šampionskog tima iz 2004. godine do današnjeg jezgra predvođenog Kejdom Kaningemom, Detroitova istorija je priča o radu, strpljenju i identitetu. Ove sezone, prvi put posle dugo vremena, Pistonsi ne gledaju unazad, već sa vrha Istoka gledaju unapred.

 

 

Kada se o Detroitu piše ozbiljno, ne može se pobeći od jedne istine: Pistonsi nikada nisu bili tim glamura. Oni su uvek bili tim karaktera, rada i inata. Iz ove perspektive, iz grada u kojem je čelik uvek bio važniji od sjaja, istorija Pistonsa izgleda kao logičan odraz Detroita samog.

Franšiza je osnovana 1941. godine kao Fort Vejn Pistonsi, daleko od reflektora velikih tržišta. Već tada je bilo jasno da je u pitanju klub koji preživljava na disciplini i timskoj strukturi. Preseljenje u Detroit 1957. godine nije bilo samo geografska promena, već spajanje sa gradom koji razume rad, žrtvu i borbu. Pistonsi su u Detroitu pronašli svoj pravi identitet.

Kraj osamdesetih doneo je ono po čemu će Pistonsi zauvek biti prepoznatljivi. Tim Ajzee Tomasa, Džoa Dumarsa, Bila Lembira, Denisa Rodmana i Rika Mahorna nije želeo da bude voljen. „Loši momci“ nisu igrali lepu košarku, igrali su pobedničku. Dva uzastopna šampionska prstena 1989. i 1990. godine, preko Lejkersa i Blejzersa, uz prethodno rušenje Boston Seltiksa i zaustavljanje Majkla Džordana, definisali su eru fizičke, nemilosrdne NBA košarke. Detroit je tada možda bio simbol prljave igre i prgavosti, ali i otpora, kao jedini tim koji je mogao da pogleda dinastijama pravo u oči.

Devedesete su prošle u pokušajima da se pronađe nova osovina tima. Odlazak Ajzee Tomasa i kraj „Bad Boys“ filozofije ostavili su prazninu. Pistonsi su lutali, menjali pravce, ali bez pravog identiteta nisu uspevali da se vrate u sam vrh. Početkom 2000-ih Detroit je ponovo pronašao sebe, ali na potpuno drugačiji način. Tim sa Čonsijem Bilapsom, Ričardom Hamiltonom, Tejšonom Prinsom, Rašidom i Benom Volasom bio je dokaz da košarka i dalje može da se igra bez klasične superzvezde. Titula iz 2004. godine, osvojena protiv Los Anđeles Lejkersa, koji su izgledali potpuno suprotno, smatra se jednim od najvećih timskih podviga u istoriji NBA lige. https://www.tvarenasport.com/t/9136/kejd-kaningem/To je bio šampionat sistema, odbrane i kolektivne discipline. Čisti DNK Detroita, prilagođen modernom vremenu.

Nakon još jednog finala 2005. godine, Pistonsi su ponovo ušli u period stagnacije. Promene u ligi, promena filozofije i pogrešne kadrovske odluke odvele su klub u dugogodišnji post bez pravih rezultata. Možda i najveći kiks Pistonsa iz tog doba bio je odabir našeg Darka Miličića na draftu, pre Karmela Entonija, što je i dan danas jedna od većih “šta bi bilo, kad bi bilo” priča, s obzirom da mnogi smatraju da je Entoni mogao da produži dominaciju tima.

 

 

Detroit je godinama tražio novu osnovu na kojoj bi mogao da gradi i u prethodnoj deceniji malo “izgubio sebe”. Tražili su instant rešenja, traži momentalni kvalitet, ali i beležili promašaj za promašajem, sve do pre par godina, kada su na draftu izabrali Kejda Kaningema, a nakon toga počeli strpljivo da grade oko momka u kome su videli novog lidera franšize.

On se nalazi u epicentru nove priče. Sve u Detroitu danas počinje i završava se sa njim. Godinama se provlači ista teza: ako Kejd nije franšizni igrač, onda ceo projekat gubi smisao. Ipak, u Detroitu se na njega ne gleda samo kao na klasičnog plejmejkera. Kejd je organizator igre, lider i produžena ruka sistema, igrač oko koga se gradi identitet tima koji želi da igra pametno, snažno i nesebično. Problem ranijih sezona bio je očigledan – Kejd je predugo igrao bez strukture oko sebe. Previše minuta, previše odgovornosti, te premalo šutera i iskustva pored njega činili su da izgleda opterećeno, ali to nikada nije bio problem samog Kejda, već faze u kojoj se klub nalazio. Unutar Detroita, međutim, postojalo je čvrsto uverenje da je upravo on igrač koji može da nosi franšizu kada roster sazri i kada se uloge kristališu. Bili su u pravu.

 

 

Džejden Ajvi predstavlja drugu stranu medalje i simbol dileme modernih Pistonsa. Atleticizam, brzina i eksplozija doneli su Detroitu nešto što decenijama nije imao, ali su istovremeno otvorili pitanje uklapanja pored Kejda. Mediji su često pitali da li njih dvojica mogu zajedno, ali odgovor u Detroitu nikada nije bio jednostavan. Ajvi sam po sebi nije problem. Problem je bio kontekst u kojem je igrao, tim bez jasnih uloga i hijerarhije. Kada su mu zadaci pojednostavljeni, njegov učinak je rastao. Pistonsi ga vide kao sekundarnog kreatora, igrača koji napada slabosti odbrane i menja ritam, a ne kao nekoga ko mora stalno da vodi igru. Posle teške povrede iz prošle sezone, vratio se na teren i počinje da liči na momka koji je, uz Kejda, podigao ovu franšizu na početku prošle sezone.

Ako postoji igrač koji savršeno oslikava ono što Detroit želi da bude u budućnosti, to je Asar Tompson. Njegova vrednost nije u poenima, već u odbrani, energiji, skoku i pritisku na loptu. Asar nije projekat zbog statistike, već zbog uticaja. Često se ističe da možda nikada neće biti prva ili druga opcija u napadu, ali da može biti igrač bez kog ozbiljan tim ne funkcioniše. Detroit ga vidi kao temelj kulture, ne kao zvezdu, već kao standard ponašanja i pristupa igri.

Džejlen Djuren je možda najtiši član jezgra, ali i jedan od najbitnijih, što pokazuje ove sezone. Njegova kombinacija snage, skoka i završnice daje Pistonsima sigurnost pod košem kakvu godinama nisu imali, ali prošireni repertoar koji pokazuje ove sezone je zapravo jedan od ključeva napretka ekipe. Djuren je dobio mnogo više slobode, da veoma često napadne iz driblinga, a taj nesvakidašnji element za jednog centra pravi ogromne probleme protivnicima i otvara potpuno novu dimenziju Detroita.

Jedan od razloga zašto su porazi u prethodnim sezonama bili toliko brutalni leži u činjenici da Detroit nije samo gubio, već je često gubio ružno. Razlog za to nije bio manjak talenta, već manjak strukture. Mlad tim bez šuta, bez veterana i bez jasne hijerarhije u NBA ligi uvek izgleda gore nego što realno jeste. Pistonsi su to svesno prihvatili, verujući da će bolna faza ubrzati sazrevanje i ogoliti slabosti koje moraju da se isprave. U toj tranziciji najviše je pomogao Džej Bi Bikerstaf. Čini se da je bivši trener Klivlend pronašao tim koji idealno paše njegovim verovanjima, tim koji je pokazao da bi za njega “poginuo”.

U poslednje vreme u Detroitu se oseća promena tona. Više se ne govori o eksperimentima, već o ulozi, odgovornosti i razvoju. Uprava više ne posmatra draft kao spas, već kao dodatak već postojećem jezgru. To je ključna razlika u odnosu na prethodne godine. Pistonsi više ne traže još jednog spasioca, već člana tima koji zna ko je i šta želi da bude.

Najveće pitanje koje lebdi nad ovom ekipom zajedničko je svim ozbiljnim analizama: kada ovaj tim prestaje da bude mlad i počinje da bude odgovoran? Detroit je na ivici te linije. Sa čak 20 pobeda iz 25 utakmica, bliže se statusu najozbiljnijeg pretendenta na Istoku, koji će u okršaje sa značajno starijim rivalima ulaziti sa bremenom favorita. Sledeći korak više nije u lutriji i draft izborima, već u donošenju odluka koje razdvajaju potencijal od rezultata i koje će pokazati da li je sav ovaj put zaista vodio ka nečemu većem.

Detroit Pistonsi nisu samo NBA franšiza. Oni su ideja da se titule osvajaju radom, a ne reputacijom. Zbog toga ovaj klub uvek ima mesto u najtvrđem, najpoštenijem delu košarkaške istorije. Prošlost ovog kluba uči da Pistonsi nikada nisu bili najglasniji, ali kada su bili pravi, bili su nezaustavljivi.

Danas predstavljaju najtežu, ali i najiskreniju rekonstrukciju u NBA ligi. Ako je istorija ove franšize priča o identitetu, sadašnjost je priča o strpljenju, i to onom brutalnom, koje ne daje brze nagrade niti lake naslove. Poslednjih nekoliko sezona Detroit je često navođen kao primer kako refroma ne izgleda lepo, ali i kao dokaz da takav proces, koliko god bolan bio, može imati smisla ako se izdrži do kraja.

Dugo su čekali trenutak da ponovo veruju. Ne u draft pikove, ne u obećanja, već u tim na parketu. Ova sezona je donela upravo to – osećaj da Pistonsi ponovo liče na sebe, da pobeđuju radom, odbranom i tvrdoglavom verom u kolektiv.

Prvo mesto na Istoku nije samo puka slučajnost, već znak da sav onaj bol, one udarce iz  prethodnih godina nisu uzalud trpeli. Bez obzira na to dokle će ove sezone dogurati u plej-ofu, Detroit je ponovo tim koji zna ko je. A u ovom gradu, to je uvek bio najvažniji početak svake velike priče.