Želja kao ultimativni cilj

"Želja mi je da bar jednom sačuvamo gol", poručio je selektor Veljko Paunović na poslednjoj konferenciji za medije pred završne utakmice grupne faze Lige nacija protiv Nemačke i Grčke.

Rečenica koja na prvi pogled deluje jednostavno, dosta skromno, ali mnogo govori o trenutnom stanju reprezentacije Srbije. Kada je očuvanje sopstvene mreže postavljeno kao jedna od najvećih želja, jasno je da se prioriteti više ne nalaze u sferi fudbalskih ambicija, već u domenu opstanka. To u ovom momentu, bez obzira na sve okolnosti, mora biti ultimativni cilj.

Porazima Češke i Turske u četvrtak postalo je sasvim moguće da Srbija izbegne direktno ispadanje iz A divizije Lige nacija. Dve poslednjeplasirane reprezentacije (najgore ragirane) ispadaju, dok će ostale imati priliku da sačuvaju status kroz baraž u martu. U takvim okolnostima računica je jasna: Srbija mora da sačuva mesto među najboljima, a tek onda da razmišlja o tome kako ponovo da postane reprezentacija koja može da im parira.

Ipak, važno je i pitanje na koji način će Srbija pokušati da ga ostvari ovaj cilj i da li u igri reprezentacije postoje naznake da bi završnica takmičenja mogla da donese nešto više od pukog preživljavanja.

Otkako je Veljko Paunović preuzeo reprezentaciju rezultatska stabilnost nije uspostavljena. Dve pobede i osam poraza, uz gol-razliku 8:23, predstavljaju bilans koji ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Još je problematičnije što ni na polju igre nije napravljen dovoljno ubedljiv pomak da bi se moglo govoriti o jasnom novom pravcu. Pozitivni primeri poput utakmice u Ajndhovenu i onih u Beogradu sa Grčkom i Holandijom postoje, ali daleko su od onih koji nam daju za parvo da kažemo da je Srbija došla do prepoznatljivog stila igre i da je napredovala. Činjenica, naša selekcija je imala veći broj izglednih prilika za gol, solidan prosek u statističkoj koloni očekivanih golova (XG) protiv Holandije i Grčke, ali to nije dovoljno da zaključimo da je novi put vidljiv.

Posebno je zanimljivo pitanje ofanzivnog učinka. Prve dve utakmice pod Paunovićevim vođstvom donele su prosek od jednog postignutog gola po meču, ali je u narednih osam taj prosek bio niži. Dakle, nema dovoljno osnova za zaključak da je Srbija postala ofanzivno produktivnija u odnosu na prethodni period. Naprotiv, učinak u napadu i dalje je nedovoljan, a defanzivna organizacija ostaje jedna od najizraženijih slabosti.

Upravo je odbrana deo igre koji bi morao da bude polazna tačka za završna dva susreta. Nije neophodno da Srbija preko noći postane reprezentacija koja dominira, kontroliše posed i stvara veliki broj prilika. Ali jeste da postane tim koji zna kako da zaštiti sopstveni gol, kako da prepozna opasnost i kako da preživi periode protivničke inicijative.

Utakmica sa Nemačkom predstavljaće još jedan test, ali i priliku da se vidi koliko je reprezentacija sposobna da odgovori protiv kvalitetnijeg rivala. Protivnik je takođe u tranziciji, ima kvalitet, širinu i individualnu klasu, ali daleko je od onog giganta koji je osvojio Mundijal 2014.

Završne utakmice Lige nacija trebalo bi posmatrati kroz dva paralelna cilja. Prvi ne ostavlja prostor za dilemu: sačuvati status u A diviziji! Drugi je dugoročniji, ali podjednako važan: pokazati da reprezentacija pod novim selektorom dobija prepoznatljivost, jasnije principe igre i sposobnost da bude konkurentna protiv kvalitetnih rivala.

Opstanak sam po sebi neće biti dovoljan da se proglasi uspeh. On ne bi predstavljao dokaz da je Srbija krenula napred. Želja da se konačno sačuva gol možda jeste realna polazna tačka, ali ne sme da postane krajnji domet. Srbija mora da pronađe način da ponovo bude reprezentacija koja ne ulazi u utakmice sa strahom od onoga što bi moglo da se dogodi, već sa verom u ono što radi. Verom da je to ispravan put.