"Mali" velikan među džinovima boksa

Kada je kao tek svršeni tinejdžer Majk Tajson zavladao apsolutnom kategorijom, bokserska planeta, pa i mnogi drugi uveliko su znali za gvozdenog razbijača sa ulica Bruklina. Muhameda Alija je sa 18 godina proslavila zlatna olimpijska medalja i kada je jednom postao poznat, pobeđivao ili gubio, sa pijedestala slave više nije silazio.

U ekspanziji boksa sedamdesetih godina imena poput Džoa Frejzera, Džordža Formena, Lerija Holmsa nisu propuštale naslovnice i džet-set okupljanja. Tako je bilo i kasnije…

Neke velikane, ipak, počnemo istinski da cenimo tek kada odu. Dok su tu, tražimo im mane, merimo ih sa prethodnicima, objašnjavamo zašto nisu najbolji. Tek kada ostane praznina, shvatimo čemu smo zapravo prisustvovali.

Oleksandr Usik mogao bi da bude jedan od takvih.

Činjenica je da nema Alijevu harizmu ili da ne seje strah kao "gvozdeni Majk". Nije zver poput Lenoksa Luisa ili gorostas kao Tajson Fjuri. Nema ni potrebu da od svake konferencije za medije pravi predstavu. Sa svojih 191 centimetrom i stotinak kilograma, u današnjoj teškoj kategoriji gotovo da izgleda kao čovek koji je greškom zalutao među džinove.

Ali, kada kroči u ring i čuje se gong…

Tu počinje priča našeg junaka. Ako su savremenici našli sve moguće mane Usika, istorija bi trebalo da ih izbriše i svrsta ga u red najvećih svih vremena, jer Ukrajinac to svakako i jeste. Svoje slavne prethodnike, braću Vladimira i Vitalija Klička, gotovo je već nadmašio.

Olimpijski, svetski i evropski šampion u amaterskom boksu. Apsolutni prvak sveta u kruzer kategoriji. Potom odlazak među teškaše, gde su ga čekali ljudi viši, teži, snažniji i sa većim rasponom ruku. Entoni Džošua - dva puta. Tajson Fjuri - dva puta. Danijel Diboa. Redom su padali pred majstorom koji ih nije pobeđivao snagom, već boksom.

U vremenu u kojem sport sve više fasciniraju fizika, kilogrami i sirova moć, Usik je pokazao da postoje stvari koje vaga ne može da izmeri i koje se mere talentom i sposobnošću da se on razvije u perfektnog boksera. Rad nogu, tajming, kondicija, inteligencija "čitanja" rivala, disciplina…

Postao je neprikosnoveni šampion sveta i u kruzer i u teškoj kategoriji. U vremenu četiri velika pojasa to zvuči gotovo nestvarno.

Često se postavlja pitanje da li je Oleksandr vredan da bude u društvu Alija, Džoa Luisa, Rokija Marčana, Holmsa, Luisa i Ivandera Holifilda. Čini se, međutim, da je jedina nedoumica na kojem će mestu posle karijere završiti, jer u najgorem slučaju pomenuta lista posle Usika može da bude samo produžena.

Naravno, postoje argumenti protiv samog vrha. Luis i Holms duže su vladali. Džo Luis je godinama terorisao izazivače. Ali je imao protivnike i mečeve koji su postali deo svetske kulturne istorije. Usik nema njihovu dugovečnost u teškoj kategoriji.

IPAK!

Ušao je među najveće i pobedio najbolje koje je njegova generacija mogla da mu ponudi. Gotovo uvek protiv fizički moćnijeg rivala, težeg, višeg… Da je bilo jačih i boljih, nema sumnje, i sa njima bi ukrstio pesnice.

Ako ništa drugo, legendarni ukrajinski bokser ostaće upamćen i po čuvenom mimu u svetu sporta i odgovora na pitanje novinara "How do you feel?"

"I am very feel!", odgovorio je Usik 2017. posle meča sa Muamerom Hukićem, želevši da kaže da se oseća sjajno. Više nego blistav je i pogled na njegovu listu rezultata, od amaterske do profi scene. Biće potrebno vreme, kao i u slučaju Novaka Đokovića, da svet shvati kakav je velikan trenutno na sceni. Kako god, jednog dana kada se povuče ostaće snimci i rezultati. I pitanje novih generacija kako je čovek od stotinak kilograma uspevao da nadmudri i pobedi najbolje teškaše sveta.

Tada će verovatno početi prava slava Oleksandra Usika.