Stara izreka nas podseća da se velike imperije ne stvaraju preko noći. Potrebni su vreme, vizija, strpljenje i ljudi koji znaju kojim putem treba ići. Ali istorija nas uči i nečemu drugom. Kada jednom počne pad, ni najveća carstva nisu imuna na propadanja. Posle svog sloma, Rim nikada nije nestao, ali više nikada nije povratio moć i sjaj koji su ga učinili gospodarom tada poznatog sveta.
Da li danas slična sudbina čeka i fudbalsku Italiju? I šta se dogodilo sa "azurima", imenom koje je nekada izazivalo strahopoštovanje.
Ma, dovoljno je reći: četiri svetske i dve evropske titule, generacije koje su obeležile istoriju fudbala, od Meace i Rivere, preko Rosija, Bađa, Maldinija i Kanavara do Pirla. Italija je, kako se to često kaže, bila fudbalska institucija. Danas je i dalje velika po imenu, tradiciji i istoriji. Međutim, od sećanja i stare slave se ne živi, a rezultata nema.
Mnogi smatraju da je evropska titula iz 2021. godine samo zamaskirala duboke probleme italijanskog fudbala. Umesto da bude početak nove ere, postala je zavesa iza koje su se godinama gomilale greške i posledice, uz negodovanja struke i navijača, gurale pod tepih. I zbog toga se ovog leta u Italiji, dok je trajalo Svetsko prvenstvo u SAD, Kanadi i Meksiku, na sportskim stranama najuglednijih listova pisalo mnogo više o Janiku Sineru, klupskim transferima i unutrašnjim sukobima nego najvećem fudbalskom događaju na planeti. Nekada nezamisliv prizor.
Raniji Mundijali u SAD (1994) i Meksiku (1970) bude bolna sećanja kod starijih generacija zbog izgubljenih finala od Brazila, ali tada Italija nije bila samo učesnik najveće fudbalske predstave na svetu, već jedan od glavnih protagonista. Danas nije ni statista. Već punih dvanaest godina Mundijal gleda kraj malih ekrana i prati vašar koji se odvija u nacionalnom savezu.
Od osvajanja četvrte svetske titule 2006. godine počeo je pad koji niko nije mogao da nasluti. Eliminacije već u grupnoj fazi u Južnoj Africi i Brazilu bili su teški udarci, posle kojih se Italija nije podigla. Naprotiv, usledili su šokantni izostanci sa Mundijala u Rusiji, Kataru i sada ponovo. Između svega ostao je EURO 2021, veličanstven uspeh koji je, ispostaviće se, samo prikrio mnogo ozbiljnije probleme.
I dok Španci slave, Argentinci tuguju, Englezi, Francuzi, Brazilci i Nemci tragaju i pronalaze rešenja, na "čizmi" caruje fudbalski cirkus.
Andrea Pirlo, čovek koji je Italiji doneo svetsku titulu 2006. godine, nije dobio priliku da sedne na klupu reprezentacije, iako je važio za jednog od najozbiljnijih kandidata. U italijanskoj javnosti odmah su se pojavile priče da su politički interesi i sukobi unutar Saveza prevagnuli nad sportskom idejom. Predsednik Đovani Malago je povukao ručnu i stopirao već završenu priču. Razlog je bio pritisak od strane određenih državnih struktura i etičke dileme zbog Pirlovog sponzorskog ugovora sa ruskom kladionicom "Fonbet".
To je bio prvi šok, a odmah za njim i drugi...
Paolo Maldini i Leonardo podneli su u ponedeljak ostavke samo šesnaest dana nakon imenovanja u vrh FIGC. Maldini kao tehnički direktor, Leonardo kao njegov savetnik. Zajedno su trebalo da vode projekat obnove italijanskog fudbala do Mundijala 2030. godine, a temelja svega je bio upravo izbor novog selektora.
Čovek kome je poverena kompletna obnova reprezentacije nije imao slobodu da bira saradnike i sprovede projekat zbog kojeg je doveden. Problem je očigledno mnogo veći od odabira selektora, a čini se da se nalazi duboko u sistemu. Tome svedoče i pretnje UEFA da će Italiji oduzeti suorganizaciju Eura 2032. zbog katastrofalnog kašnjenja u obnovi stadiona i potencijalnog mešanja politike u rad Saveza.
Ozbiljni disbalansi u funkcionisanju ili bolnije rečeno - potpuno propadanje počinje onog trenutka kada se struka pomeri na mergine, a ulogu preuzmu ljudi iz drugih sfera života vođeni ličnim interesima ili onim koji nemaju veze sa sportom. Kada simbol italijanskog fudbala, Paolo Maldini, posle svega dve sedmice i koji dan više odustane od projekta za koji je prihvatio odgovornost. Kada ljudi koji bi trebalo da predstavljaju budućnost ustanu od stola pre nego što su i počeli da rade.
Španska ženska reprezentacija nalazi se na prvom mestu svetske rang-liste FIFA, dok se Alexia Putellas, koja je ovog leta prešla u londonski klub London City Lionesses, smatra jednom od najboljih u svojoj generaciji.
Peter Magyar je pobedom na aprilskim izborima okončao 16 godina vlasti Viktora Orbana i osvojio dvotrećinsku većinu, dovoljnu za duboke promene mađarskog sistema. Sport će biti jedan od zanimljivijih testova koliko daleko nova vlada namerava da ide s tim promenama.
Tridesetdevetogodišnji Messi predvodio je prošlog meseca Argentinu do finala Svetskog prvenstva u fudbalu protiv Španije. On je za reprezentaciju postigao 121 gol, zabeležio 66 asistencija i osvojio šest trofeja.
U Velikoj Britaniji se vodi postupak protiv Manchester Cityja zbog kršenja pravila Premijer lige i UEFA, a nepovoljna presuda mogla bi da naruši odnose te zemlje i vlasnika kluba iz UAE.
Uspevali su srpski klubovi da izbace Engleze, da eliminišu Nemce, budu bolji od Francuza, nadigraju Italijane… Ali nikada, od kada je prestala da postoji velika Jugoslavija, a kasnije Srbija ponovo postala samostalna država, nisu osetili slast eliminacije nekog kluba iz zemlje aktuelnih svetskih i evropskih prvaka.
Pred novu sezonu Serije A, jedno pitanje se nameće - ima li Inter uopšte pravu konkurenciju? Šampion Italije u 2026/27. ulazi sa kontinuitetom u svim strukturama, prelaznim rokom u koji je uloženo 100+ miliona evra, pobedničkim mentalitetom i afirmisanim Kristijanom Kivuom.
Bivši irski reprezentativac, koji danas radi kao televizijski analitičar, nije štedeo reči komentarišući odlazak dvojice fudbalskih velikana, koji su se povukli nakon što njihov predlog za novog selektora Italije nije dobio podršku.
Šta smo videli od košarkaša Crvene zvezde u dosadašnjem delu priprema za novu sezonu? Pre svega, vrlo brzu i atraktivni napadačku košarku. Jasno je da crveno-beli poseduju talenat da se nadigravaju sa svakim u Evroligi i da će se igrati za koš više. Ipak, prostora za defanzivni napredak ima zaista mnogo.
Što se tiče selekcije Srbije, očekivanja nisu velika kao prethodnih godina. Smena generacija započeta je nakon Olimpijskih Igara u Parizu, a mladost koja je prvi put zaigrala na velikoj sceni, ostavila je jako dobar utisak u ovogodišnjem VNL-u.
Posle 4.951 dana rukometna Liga šampiona ponovo će videti beogradski Partizan. Pre više od 15 godina, kao mlada ekipa, golobrada, puna momaka koji su se okupili sa željom, idejom i ciljem da uživaju u rukometu, pobedila je Porto, predvođen Ljubomirom Obradovićem, u kvalifikacijama za Ligu šampiona.
Credit: Uli Deck / Zuma Press / Profimedia
Ostavite komentar