“GUESS WHO IS BACK”!?

Posle 4.951 dana rukometna Liga šampiona ponovo će videti beogradski Partizan. Pre više od 15 godina, kao mlada ekipa, golobrada, puna momaka koji su se okupili sa željom, idejom i ciljem da uživaju u rukometu, pobedila je Porto, predvođen Ljubomirom Obradovićem, u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

I odjednom, posle treninga u čuvenoj sali Vojne gimnazije, posle mukotrpnog trčanja na Banjici koja je tada još odisala starim šmekom, dugačkim redovima narandžastih klupa koje su krasile tribine, i nakon dolaska tada mladog trenera Aleksandra Brkovića, ekipa Partizana pojavila se na žrebu za Ligu šampiona.

Crno-beli su beogradskoj, ali i srpskoj rukometnoj publici tada doveli Kil. Ej, onaj Kil! Sa Alfredom na klupi, Momirom Ilićem kao levim bekom, Danijelom Narcisom, Almom, Cajcom, Omejeom…

Taj Kil gledalo je između 700 i 800 ljudi. Beše to poraz rukometa. Još jedan doživeo je Partizan naredne sezone, kada nije mogao utakmice Lige šampiona da igra u svom gradu, već je utočište pronašao u niškom Čairu.

Posle 4.951 dana, čuvena "gerflor" podloga ponovo će krasiti dvoranu "Aleksandar Nikolić". Drugačiji format takmičenja je uslovio da na žrebu Partizan ne prođe dobro. Berlin – vicešampion Evrope i Nemačke. Vesprem – danas, uz redukovan budžet Pari Sen Žermana, najbogatiji klub današnjice. Porto – velikan sa Iberijskog poluostrva koji se Partizanu uvek nađe licem u lice kada je borba u Ligi šampiona.

Drugačije je danas nego pre 16 godina. Ideja je drugačija. Prethodna je iznedrila gro reprezentativaca. O današnjoj ćemo suditi tek za 10 godina, ali su obrisi drugačiji – na klupi je čovek koji je i kao igrač i kao trener osvojio Ligu šampiona. Čovek koji nema "putera na glavi" i koji nije deo "kuloarskih" priča, kojih je pun srpski rukomet. Čovek koji ne mora da brine šta se i kako priča o njemu i da li će mu sunarodnik zabiti nož u leđa. I najvažnije – čovek koji svoje znanje i iskustvo prenosi nama. Kao nekada pokojni profesor doktor Branislav Pokrajac mnogima u Evropi.

Međutim, i ova epizoda "Partizan u Ligi šampiona 2" nosi, već sada, poraze. Prvi trening na Banjici. Raul Gonzales, Ilija Abutović, Tobijas Vagner, Sančes – Migaljon, Lumbroso, Kos, Mićić… Broj trenera koji je sa tribina posmatrao šta taj selektor radi – nula. Slovima NULA i brojem, iako nije u duhu novinarstva – 0!

Partizan na društvene mreže nije okačio sliku preko koje je grafički dizajner napisao "Sold out". Još jedan poraz. Ali, dugačak je put ozdravljenja srpskog rukometa. Ne može preko noći i ne može samo činjenicom da je neko u Ligi šampiona. Oporavak mora da se zasluži.

I mnogi su svesni činjenice da bi za Partizan bolje bilo da je prihvatio da nastupa u Ligi Evrope – isti broj utakmica, nešto slabiji rivali, ali bi šampion Srbije bio konkurentniji. Ovako, već se pola Banjice sa podsmehom sladi porazu od 10 razlike protiv Berlina u četvrtak uveče. I tu Banjica, metaforički, predstavlja rukometnu Srbiju.

Grešimo. Mnogo rukometno grešimo. Kako u vođenju, tako i u koracima. Mislimo da smo korak ispred, a u stvari, kaskamo. Odavno nije bilo ovako idealno vreme da svaki rukometni zaljubljenik dođe u dvoranu "Aleksandar Nikolić" i pogleda vrhunsku 60-minutnu predstavu. Da vidi čoveka koji je vodio sedam godina Pari Sen Žermen i koji je Vardar popeo na krov Evrope. Da vidi "komandanta" odbrane Iliju Abutovića. Zatim reprezentativca svoje zemlje Miloša Kosa, Ivana Mićića, Aljošu Damjanovića. I da, ponekim aplauzom, da snage i motiva tim momcima da se bore.

I nije sramota reći – da dođe, svako od nas, i divi se toj skromnosti, a ujedno rukometnoj veličini Matijasa Gidsela. Da najjačim aplauzom pozdravi Mijajla Marsenića, koji je ponikao u tom Partizanu, kasnije osvojio Ligu šampiona sa Vardarom, a godinama je uzdanica Berlina. I momka koji vapi za povratkom kući. Protumačite to kako god želite.

I za kraj, "živeo rukomet" ostaje krilatica redakcije TV Arena sport.