Nikola Kalinić - i vojnik i vojskovođa

Ima nekih osam ili devet godina kad sam pisao tekst o srpskoj košarkaškoj reprezentaciji. U njemu sam analizirao koji su to igrači koji nikad nisu odbili selektorov poziv, a da su bili zdravi. Upotrebio sam tada i opis "važni igrači". Nije bio dugačak taj spisak. Posle nekoliko sati na profilu na Twitteru podeljen je tekst uz samo jedno pitanje: "A ja!?"

Bila je 2016. godina i završni turnir Evrolige u Berlinu. Fenerbahče je na bolan način poražen od CSKA u finalu. Po završetku utakmice konstatovao sam: "Bio si tu za ekipu da obaviš prljav posao." Pokušao sam da nastavim izlaganje, ali sam momentalno prekinut: "Nikad prljav posao!"

Sledeće godine Fener je u Istanbulu osvojio titulu, a jedan od dva najbolja igrača dao mi je intervju posle utakmice. U kasnijem emitovanju bilo je potrebno zvučno prekriti pojedine reči. Vulkan je eruptirao, izašle su jake emocije posle jedne od najvećih utakmica u karijeri i osvajanja titule prvaka Evrope. 

Izjave, komunikacija, baš kao i igranje košarke uvek su bili konkretni. Tako je i jučerašnja poruka o završetku košarkaške i početku trenerske karijere bila kratka i jasna. 

Bio je u pravu Nikola Kalinić i za taj tekst i za konstataciju u Berlinu. Iako to nije bio slučaj, zvučalo je kao da ga nisam shvatio dovoljno ozbiljno. Znalo je to da se desi i protivnicima i gotovo uvek bi naučili da to ne rade. Ono što je bilo najvažnije, Nikola Kalinić je uvek tačno znao koliko vredi. A redom su to prepoznavali i Miroslav Nikolić, Aleksandar Đorđević, Dejan Radonjić i Željko Obradović. Kod svakog od njih Kalinić je bio izuzetno važan igrač u ostvarivanju uspeha. Zakucavanje preko Burusisa 2014. u Španiji je možda i definicija njegove karijere. Hrabro, beskomprimisno i snažno pokazao je nacionalnom timu put do finala. Nije bio glavni igrač te ekipe, zapravo je tog leta iz Radničkog prelazio u Zvezdu, ali je u drugom minutu utakmice svima pokazao kako stoje stvari, ponajviše tada favorizovanim Grcima. 

Trag koji je ostavio u reprezentaciji i Fenerbahčeu izuzetno je značajan, ali će Nikolu Kalinića, ipak, najviše pominjati navijači Crvene zvezde. On je simbol uspeha crveno-belih u poslednjih 15 godina i igrač koji je obeležio eru. Kad je Nikola Kalinić igrao dobru košarku u Crvenoj zvezdi, to je nepogrešivo značilo uspeh.

Njegova konekcija sa Dejanom Radonjićem bila je posebna, a vrhunac je doživela u sezoni 2021/2022. Tada je Kalinić posle odlične godine u Valensiji i u verovatno najboljim igračkim godinama mogao da ode bilo gde u Evropi, ali je izabrao Crvenu zvezdu. Bio je najbolji igrač ekipe koja je osvojila tri trofeja te sezone. Ljubav koja se rodila na relaciji igrač-navijači u prvom mandatu postala je bezuslovna.

Nikome simpatizeri Zvezde nisu verovali na terenu kao Kaliniću. Poslednji mandat u Crvenoj zvezdi bio je najmanje uspešan ali je još jednom potvrdio pravilo. Ako Kalinić ima pravu ulogu, biće i rezultata. To se malo promenilo pa su oni glavni trofeji izostali. Nikola Kalinić je nosio Crvenu zvezdu najpre u srcu, a kasnije i na ramenima. Bez patetike i prazne priče, samo konkretno. Proživeo je u Beogradu i najlepše i najteže dane. I što je za Crvenu zvezdu najvažnije, poželeo je da ostane.

On i Teodosić bili su protivnici u tom finalu 2016, ali na istoj strani godinama u reprezentaciji. Uzajamno poštovanje je ogromno. Sada će zajedno raditi sa nekih drugačijih pozicija kako bi Zvezda imala korist od toga. O Kalinićevim igrama će se uvek pričati. Bio je najčešće vojnik, ali i vojskovođa. Najteži protivnik koga možete zamisliti. Paket jako brzog sofvera i neuništivog hardvera. I nije štedeo nijedno ni drugo kad bi osetio da je potreban, poštovan i voljen. Na terenu nikome nije ostao dužan, znao je i da pretera nošen onim što jeste. Ali on je samo tako znao. Sirova košarka u najpozitivnijem smislu reči. Nikola Kalinić iz patika ulazi u cipele. Njegovo razumevanje košarke moglo bi mnogo da znači onima koji će ga slušati. 

Bilo je zadovoljstvo i privilegija pratiti njegovu veliku igračku karijeru.