Bekstvo od duhova prošlosti

Aleksander Zverev je konačno presekao nit prošlosti koja ga je godinama držala na istom mestu i stigao tamo gde su ga mnogi već odavno upisali. U Parizu je osvojio prvi Grend slem u karijeri i skinuo teret koji ga je pratio duže nego bilo koji poraz, povreda ili propuštena prilika.

A prilika je bilo mnogo.

Bio je deo generacije koja je dugo stajala odmah iza vrha svetskog tenisa i stalno ga pritiskala, bezuspešno. Osvojio je olimpijsko zlato, dva Završna mastersa, sedam Masters 1000 titula i godinama bio prisutan u završnicama najvećih turnira. Ali Grend slem je ostajao granica koja se nije prelazila.

Jer nije problem bio dolazak do finala.

Problem je bio šta se događa kada finale postane pritisak koji menja igru.

US Open 2020. i vođstvo od 2:0 protiv Dominika Tima, na kraju izgubljen meč. Rolan Garos i 2:1 protiv Karlosa Alkaraza, pa još jedna propuštena prilika u Melburnu prošle godine, u trenutku kada je delovalo da je trofej blizu. Kompleksne situacije koje su godinama definisale njegov odnos prema najvećoj sceni.

Svaki put ista stvar: Zverev koji ima nivo i kontrolu, ali ne i samopouzdanje za poslednji korak.

Zato finale protiv Flavija Kobolija, koje nije za poređenje sa mnogim prethodnim na najvećim turnirima, iz njegove prizme nije bilo samo duel protiv Italijana, već i meč sa čovekom u ogledalu. Čak i kada je kvalitet bio na njegovoj strani, senka prethodnih finala bila je prisutna u svakom važnom poenu. Taj-brejk četvrtog seta bio je trenutak koji bi ranije mogao da otvori staru nesigurnost. Čak je i neobična sekvenca sa golubom u tom delu delovala sudbinski - ali ko bi mogao da pretpostavi, u pozitivnom smislu.

Ostao je u meču tamo gde je ranije izlazio iz njega.

I tu se zapravo menja cela priča. Ne u kvalitetu igre, nego u tome što se isti scenario više nije ponovio.

Zverev nikada nije bio igrač koji ne zna kako se dolazi do vrha. Bio je igrač koji je morao da nauči kako da ostane u meču kada se već stigne do poslednjeg koraka.

Ovaj put je ostao fokusiran i pronašao način.

Zverev je tokom karijere otvoreno govorio o psihološkim problemima, anksioznosti i osećaju usamljenosti uprkos uspehu i slavi. Upravo zato ovaj trofej nosi posebnu težinu. Nije to samo teniska pobeda, već i lična.

Iza cele priče od početka je stajala porodica. Otac Aleksander senior, nekadašnji sovjetski teniser, od prvih dana bio je njegov trener, dok je stariji brat Miša prošao put profesionalca pre njega i često mu služio kao oslonac kada su rezultati i očekivanja postajali teret. U eri u kojoj igrači menjaju trenere i timove gotovo iz sezone u sezonu, naš protagonista je najveće uspehe gradio oslanjajući se upravo na ljude koji ga poznaju celog života.

Postoji još jedan detalj koji njegovu karijeru čini izuzetnom. Od ranog detinjstva Zverev živi sa dijabetesom tipa 1, bolešću koja zahteva svakodnevnu kontrolu i disciplinu. Tokom godina retko je o tome govorio kao o prepreci, ali činjenica da je uz takav izazov stigao do olimpijskog zlata, vrha svetskog tenisa i sada najvećeg cilja (prvi Nemac sa Grend slem titulom još od Borisa Bekera 1996.godine) daje dodatnu težinu njegovim uspesima.

Naravno, okolnosti su ove godine bile drugačije nego ranije. Žreb se otvorio gotovo idealno. Novak Đoković nije stigao u Pariz u svom najboljem fizičkom stanju, Janik Siner je eliminisan posle impresivne serije pobeda, a Karlos Alkaraz nije stajao sa druge strane mreže kada je trofej bio na dohvat ruke.

Istorija će zabeležiti i jedan zanimljiv podatak, 29-godišnji nemački teniser je postao prvi osvajač bilo kog Grend slema još od Tomasa Johanson na Australijan openu 2002. godine koji je do najveće titule u karijeri stigao bez pobede nad igračem iz Top 10. Neki će upravo u tome tražiti objašnjenje njegovog uspeha, ali prilike u sportu ne dolaze sa garancijom. Saša je dobio otvoren put, ali je za razliku od nekih prethodnih godina uspeo da ga iskoristi do kraja.

Istorija često ne pamti okolnosti, ali oni pedantni analitičari će ovo staviti u svoje beleške. Pamtiće se i da je put do trofeja bio povoljniji u odnosu na mnoge njegove prethodnike. Ali najveća razlika između ovog i svih prethodnih pokušaja nije bila u protivnicima. Bila je u njemu samom.

Posle svih propuštenih šansi, svih pitanja o mentalnoj snazi i svih sumnji da li će ikada osvojiti Grend slem, Saša je konačno pronašao način da napravi poslednji korak.

Malo je falilo da i ovaj put preovlada onaj stari, već viđeni zaključak: “E moj Saša…”