Svetsko prvenstvo sa 48 reprezentacija: Revolucija ili gubitak emocije retkosti?

Od Mundijala 2026. godine, koji će organizovati Sjedinjene Američke Države, Kanada i Meksiko, gledaćemo čak 48 reprezentacija. To znači više utakmica, više dana turnira, više televizijskih prava, više sponzora i više novca. FIFA nikada nije ni pokušavala da sakrije ekonomsku logiku iza ove odluke. Fudbal danas nije samo sport – on je globalni proizvod. A svaki novi učesnik znači novo tržište, nove gledaoce i naravno nove milione.

Ipak, problem nastaje kada se postavi suštinsko pitanje: Da li veći broj reprezentacija automatski znači i bolje Svetsko prvenstvo?

Mnogi ljubitelji fudbala pamte vremena kada je i sam plasman na Mundijal bio privilegija rezervisana za elite. Turniri sa 24 ili 32 reprezentacije imali su posebnu težinu. Bilo je teško kvalifikovati se. Velike sile su ispadale u kvalifikacijama. Svaka utakmica grupne faze nosila je ogroman pritisak. Nije bilo prostora za kalkulacije i prosečnost. Upravo ta ekskluzivnost pravila je Mundijal posebnim.

 

 

Danas, međutim, deluje da FIFA želi potpuno drugačiji koncept – Svetsko prvenstvo kao festival fudbala za ceo svet. Na papiru, ideja ima smisla. Zašto bi Afrika imala samo nekoliko predstavnika? Zašto bi Azija i Severna Amerika večito bile u senci Evrope i Južne Amerike? Ako je fudbal globalni sport, onda je logično da i najveći turnir bude globalniji nego ikada.

I zaista, postoje jaki argumenti u korist proširenja. Male reprezentacije konačno dobijaju šansu da osete veliku scenu. Zemlje koje nikada nisu igrale na Mundijalu sada mogu da sanjaju. Fudbal u tim državama dobija ogromnu finansijsku injekciju, popularnost raste, infrastruktura se razvija, a deca dobijaju nove idole. Mundijal više nije zatvoreni klub privilegovanih.

Setimo se koliko su emocija donosile reprezentacije poput Islanda ili Maroka kada su rušile favorite. Upravo su autsajderi često donosili najlepše priče velikih turnira. Svet voli senzacije. Voli kada mali izazovu velike. Sa 48 timova, takvih priča biće još više.

Ali postoji i druga strana medalje – možda mnogo opasnija.

Kvalitet fudbala mogao bi ozbiljno da opadne. Razlika između najboljih i prosečnih reprezentacija danas je ogromna. Već i na prvenstvima sa 32 ekipe gledali smo mečeve sa velikim rezultatskim razlikama i ekipama koje objektivno nisu bile dorasle najvećoj sceni.

Sa dodatnih 16 reprezentacija, realno je očekivati još više jednosmernih utakmica, manje kvaliteta i manje neizvesnosti, ali najveća opasnost jeste gubitak posebnosti Mundijala.

Kada se gotovo pola sveta kvalifikuje, onda odlazak na Svetsko prvenstvo više nije podvig kakav je nekada bio. Nekada je i velika reprezentacija mogla da ostane kod kuće. Danas će čak i ozbiljno prosečne ekipe imati realnu šansu za plasman. Time kvalifikacije gube draž, a sam Mundijal deo svoje ekskluzivnosti.

To je isti problem koji mnogi vide i u modernoj UEFA Ligi šampiona. Nekada elitno evropsko klupsko fudbalsko takmičenje postalo je maraton utakmica u kojem novac često ima veću težinu od prestiža. Strah mnogih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu jeste da i Mundijal ide istim putem – od svetinje ka proizvodu.

Postavlja se i pitanje fizičkog opterećenja igrača. Moderni fudbaleri već igraju previše. Kalendar je prenatrpan. Klubovi vode rat sa reprezentativnim obavezama, treneri se žale na umor igrača, a povrede postaju sve češće. Produžavanje Svetskog prvenstva dodatno komplikuje ionako prenapregnut raspored.

Ironično je što se fudbal danas razvija tehnološki i finansijski, ali istovremeno rizikuje da izgubi ono najvažnije – emociju retkosti. Ljudi vole ono što ne mogu često da imaju. Zato je Mundijal imao posebnu magiju. Dolazio je na svake četiri godine i okupljao samo najbolje od najboljih. Bio je događaj koji zaustavlja planetu.

 

 

Sa 48 reprezentacija postoji opasnost da Svetsko prvenstvo postane predugačak spektakl u kojem će prava drama počinjati tek od nokaut faze. Grupni deo mogao bi da izgubi intenzitet, a publika da se zasiti pre završnice.

Ipak, potpuno odbacivanje novog formata možda bi bilo pogrešno. Fudbal se menja, baš kao i svet. Nekada su i televizijski prenosi smatrani „uništavanjem atmosfere stadiona“, pa danas niko ne može da zamisli sport bez njih. Moguće je da ćemo za deset godina Svetsko prvenstvo sa 48 timova prihvatiti kao nešto sasvim normalno, ukoliko do tada svetska kuća fudbala ne donese odluku o novom povećanju učesnika.

Možda ključ nije u samom broju reprezentacija, već u načinu organizacije. Ako novi format donese više kvalitetnih utakmica, više neizvesnosti i više prilika za male zemlje da napreduju, onda bi ova promena mogla da bude istorijska revolucija. Ali ako Mundijal postane samo još jedan predugačak televizijski proizvod, kritičari će biti u pravu – fudbal će izgubiti deo svoje duše.

Na kraju, pravo pitanje nije da li je 48 reprezentacija previše. Pravo pitanje je šta želimo da Svetsko prvenstvo bude. Elitni turnir rezervisan za najbolje ili globalna proslava fudbala otvorena za ceo svet?

Možda odgovor leži negde između. Jer fudbal bez emocije nema smisla, ali ni fudbal zatvoren samo za privilegovane ne može da predstavlja planetu. Zato će Mundijal 2026. biti mnogo više od običnog turnira. Biće eksperiment koji će pokazati da li budućnost fudbala ide ka većoj brojnosti igre – ili ka gubitku identiteta najvećeg sportskog događaja na svetu.