Hegemonija pre različitosti

Ne znam za vas koji ste moji vršnjaci, ali ja sam voleo različitost francuske Lige 1 devedesetih godina prošlog veka. Sećam se, Mančester Junajted je tada harao Premijer ligom, Barselona je bila dominantna u Primeri, Milan i Juventus su se smenjivali na vrhu u Seriji A, dok je Bajern uglavnom odbijao napade Borusije iz Dortmunda u šampionskoj trci u Bundesligi. A u Francuskoj?

Tamo je vladalo opšte šarenilo nacionalnih prvaka i to je tom prvenstvu, koje nije bilo najjače ni tada kao ni sada, u mojim očima davalo poseban šmek. Višegodišnja vladavina Olimpika iz Marseja se bližila kraju, a pre nego što je klub sa Velodroma potpisao kapitulaciju hapšenjem Bernara Tapija i prebacivanjem u drugi razred francuskog fudbala, na šampionski tron popeo se Pari Sen Žermen, čiji su udarni napadački trio činili David Žinola, Žorž Vea i Rai. Iako je izgledalo da bi taj tim mogao još dugo da vlada Ligom 1, u narednim sezonama morao je da se zadovolji samo mestom pri vrhu, ali nikada više na njemu sve dok novac iz Katara nepune dve decenije kasnije nije veštački upumpan u svaku ciglu "Parka prinčeva".

Ipak, teško da je iko mogao da nasluti da će tada, ustvari, samo započeti jedna divna serija sa šest različitih prvaka Francuske u šest uzastopnih sezona. Dogodine je šampionsko slavlje organizovano u Nantu u režiji tandema Patris Loko - Nikola Uedek, pri čemu su u fudbalsku orbitu lansirani Kristijan Karembe i Klod Makelele. Koliko god da su za istorijski, prvi naslov prvaka Oksera u sezoni 1995/96 bili zaslužni Taribo Vest i Loran Blan, koji je tek nakon toga sa 30 godina zaigrao za nekoliko evropskih velikana, ili Sabri Lamuši i Korentan Martins, aktuelni selektori reprezentacija Tunisa i Madagaskara, ili Bernar Diomed i Stefan Givarš, koji su tada najavili da će se boriti i izboriti za mesto u šampionskoj generaciji Francuske sa Svetskog prvenstva 1998. godine, ipak je glavni kreator najprijatnijeg iznenađenja sedeo na klupi. Gi Ru je za vernost klubu sa "Abe-Dešama", dužu od 50 godina, kao nagradu dobio šampionski pehar. I neka je, jer je zaslužio.

Au, a kakvu je generaciju imao Monako sledeće sezone... Činili su je potonji prvaci Evrope i sveta - Fabijan Bartez, Emanuel Peti, Tijeri Anri i David Trezege uz vremešnog Belgijanca Enca Šifa i izvanrednog Sonija Andersona, koji se te godine izborio i za mesto u reprezentaciji Brazila. Ej, onog Brazila...

Prvu titulu Lansu i to osvojenu zbog bolje gol-razlike od Meca - možete li to sada da zamislite? - na terenu je izrovario Anto Drobnjak, mada su mu svesrdno pomagali Vladimir Šmicer i počivši Mark-Vivijen Foe, a seriju "6 od 6" zatvorio je Bordo čiju su šampionsku krunu "izvajali" Silvan Viltor, Joan Miku, Niša Saveljić i delimično Ivan Vukomanović.

A šta imamo sada? Na vrhu jednovlašće zbog čega su svake sezone zanimljivije bitke za mesta na međunarodnoj sceni i opstanak. Mnogi će reći da je Žan-Mišel Ola sa svojim Lionom početkom veka, ustvari, bio moderna preteča Nasera Al-Kelaifija i njegovog Pari Sen Žermena i, da se razumemo, neće mnogo pogrešiti jer je svako shodno okolnostima "držao banku" u svoje vreme, ali to nije dobro za nacionalni šampionat. Mada, očito jeste za evropsku trku za "ušatim peharom" zbog čega sva ova moja razglabanja o sjajnoj prošlosti naspram monotone sadašnjosti u očima klinaca padaju u vodu. Za njih su sličice na kojima su Dembele, Due i Barkola zlata vredne. I neka su... Ja ću, ipak, radije svoja sećanja osvežiti gledajući album "France ’98", jer su tamo oni koji su gradili istoriju Lige 1.