pre 4 minuta 16: 56
Novak i Arina igraju u idealnom terminu za Srbiju: Poznat tajming meča miks dubla
Srpski teniser i beloruska teniserka na terenu u vreme kada će dobar broj ljudi u našoj zemlji biti kod kuće.
Znam, od svih Duletovih legendarnih izjava, ova je možda i najcitiranija. Znam, podjednako lepo zvuči i na našem jeziku (ako su ruže, procvetaće). Međutim, ta italijanska poslovica šalje toliko moćnu poruku, da prevazilazi dostignuća i uspehe na samom terenu.
Od nedavno je naš kolega postao Nemanja Bešović, momak koji je nekoliko godina bio pod Vujoševićevom komandom u Partizanu. Na poslu je već dobio nadimak "Ruža". Iako možda nije dosegao košarkaške visine kao pojedini njegovi saigrači, Nemanja je, ipak, primer te ruže o kojoj je njegov trener govorio. Dobar, fin, kulturan momak, vredan. Naravno da dobar deo tih osobina "dolazi iz kuće", ali uticaj "Učitelja" je sigurno značajan.
To je nasleđe koje ostaje iza legendarnog Duška Vujoševića. Broj igrača koji su stasali kod njega je ogroman. Broj igrača koji nisu postali dobri ljudi, mogu se jedva nabrojati na prste jedne ruke. Jer, kako je jednom rekao: "Može da se pogreši kakav je ko igrač, čak i u onom težem delu - kakav će igrač biti, ali ne sme da se pogreši u tome kakav je čovek."
U tu rečenicu je stala cela njegova trenerska filozofija. Bio je pre svega pedagog, strog, ali pravičan. Igračima sigurno nije bilo drago da posle poraza, sledeće jutro rade stepenice u "Pioniru". Ili da dolaze na "fakultativne" treninge, kako ih je zvao. Ali znali su da je to za njihovo dobro. Jer on na te čuvene jutarnje treninge nije slao svoje pomoćnike, već je dolazio u halu, i to najranije od svih. Jeste, hvatao je Bogdana za "gušu" onomad. Sa strane, to nije izgledalo lepo. Međutim, kada čovek vidi kakav je Bogdanović igrač danas, kakav je lider i čovek postao, onda stvari postanu jasnije. Još kada pročitate na koji način se kapiten reprezentacije Srbije oprostio od njega, nemate šta da dodate.
Legende ne umiru. O Duletu Vujoševiću će se pričati dok god bude bilo košarke na ovim prostorima. Pričaće se o treneru koji je bio mnogo više od sportskog radnika. Sada je otišao na neko drugo mesto, gde ruže cvetaju stalno, a nikada ne uvenu.
Nisam bio rođen kada se igrao Fajnal for Kupa šampiona u Ganu. Partizan je završio kao treći, sa Vujoševićem na čelu. Tada je imao 29 godina. Drugi završni turnir igrao je ponovo sa Partizanom u Parizu 2010. godine. Bila je to kulminacija njegove filozofije i nagrada za životno delo. O tome već mogu da pričam naširoko. Taj uspeh je teško objasniti mlađim naraštajima. Sa najmanjim budžetom u čitavoj Evroligi, sa dvojicom Amerikanaca, i golobradim Janom Veselim, crno-beli su došli među četiri najbolja tima u Evropi i izgubili u polufinalu od Olimpijakosa nakon produžetka. Da Teodosić, možda i jedini put u karijeri, nije promašio čitav koš, pričali bismo o finalu...
Jednom prilikom je rekao da mu je to najteži poraz u karijeri, a da mu je posebno teško bilo kada je video na tribinama svoju suprugu i uplakanog sina Luku. Koliko mu je Partizan lepog doneo u životu, toliko je sigurno i uticao da nas pre vremena napusti.
Žao mi je što se nisam bavio ovim poslom u njegovo vreme, pa nisam imao prilike da ga upoznam. Jednom sam bio u situaciji da mu pružim ruku i noge su mi se tresle. Jednostavno, on je imao ono što danas mladi zovu aurom. Iako nije lako bilo raditi sa njim. Nimalo. Ali, tako je valjda sa svim tim genijalnim umovima.
Legende ne umiru. O Duletu Vujoševiću će se pričati dok god bude bilo košarke na ovim prostorima. Pričaće se o treneru koji je bio mnogo više od sportskog radnika. Sada je otišao na neko drugo mesto, gde ruže cvetaju stalno, a nikada ne uvenu.
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
Ostavite komentar