Trener roditelj, voljena "džukela" koja stvara ili uništava

Savremena sportska psihologija odnose u magičnom trouglu dete - roditelj - trener prepoznaje i tretira kao jedan od najtežih za raščlanjivanje, razumevanje i rešavanje, izvorište fundamentalnih problema ili postojan kamen temeljac budućeg uspešnog profesionalnog života klinceza ili klinaca. Kako ko već postavi stvari. 

Još ako su majka ili otac u isto vreme modelatori talenta i htenja njihovih ćerki ili sinova, dupliranih obaveza u primarnom pravljenju čoveka od "tri kilograma mesa" i sportskih karijera naslednica i naslednika onda sadržaj, dinamika i kvalitet tih osetljivih relacija postaju dodatno zamršeni i bremeniti.

"Mnogo je teško raditi s nekim koga voliš više od sebe. Trener mora da bude džukela i da kaže ono što otac ne bi nikada", bez zadrške priznaje Dragutin Topić, nekada vrhunski skakač uvis, čiji roditeljski i trenerski angažman stoje iza vanserijskih postignuća mlade srpske skakačice uvis Angeline Topić.

Izvlačeći na videlo svu težinu svoje dvostruke uloge, jer iz dana u dan mora da balasnira između iskonske potrebe da zaštiti, ušuška, "prekomerno" voli, obasipa nežnošću... "Krv svoje krvi", odnosno spartanski disciplinuje, tera na enormna fizička i mentalna trošenja, sasipa istinu u lice ćešće nego što bi kao "običan" otac... 

Ne pada na dečije fore i fazone, izgovore i hvatanje krivina, jer ne postoji "pravi" trener kao dežurni krivac, a opet ostane dovoljno senzibilan, mudar i saosećajan u prepoznavanju i tretiranju potreba, kriza i limita u razvoju svog deteta. I, što je jako važno, ne upadne u zamku prevelikih očekivanja, kao plodno tlo pritiska, tenzija i frustracija.

Samouk ili poduprt tuđim znanjima i alatkama, Topić je očigledno savladao to obimno gradivo, čim državna rekorderka, s gomilom madalja sa velikih takmičenja u svim starosnim kategorijama, stalno pomera sportske granice, a stiže da uživa u životu van skakališta i teretana. Neopsednuta rekordima, ma koliko ih često rušila. 

Sve što bi trebalo da zna - zna i njegova koleginica Đerđi Vilagoš, nekadašnja rukometašica i majka/trener naše fantastične bacačice koplja Adriane Vilagoš. Znao je i otac/trener legendarne jugoslovensko-američke teniserke Monike Seleš, poznati novosadski karikaturusta Karolj Seleš.

Svetli su i primeri Ričarda Vilijamsa (oca/trenera teniserki Serene i Venus Vilijams), Erla Vudsa (oca/trenera golfera Tajgera Vudsa), Vilfreda Mbapea (oca/trenera fudbalera Kilijana Mbapea), Flojda Medvejera seniora (oca/trenera boksera istog imena)... jer su svi duže ili kraće kreirali i vodili vrhunske karijere svoje dece.

Slučaj mađarskog psihologa Lasla Polgara je fenomen, pošto je učeći šahu ćerke Judit, Sofiju i Suzan dokazao svoju teoriju "Genije se ne rađa, već se obrazuje i trenira... Kada se dete rodi zdravo, ono je potencijalni genije", jer su sve tri postale velemajtorice drevne igre, sa silnim titulama i šah-mat potezima u mečevima sa najvećim muškim šahistima svoga doba. Nažalost, postoji i loša praksa, poput odnosa Jelene Dokić i njenog oca/trenera Damira Dokića. On ju je stvorio, a onda, prema tvrdnji bivše australijske teniserke sprskog porekla, uništio.