Dušane, budi silan!

Partizan, Zvezda, pa Srbija. U još jednoj uzbudljivoj košarkaškoj nedelji, nakon redovnog kola Evrolige, imaćemo promenu scenarija - upliv međunarodnog takmičenja, u vreme kada je sva pažnja javnosti usmerena ka klubovima.

Ovo je peti ciklus kvalifikacija za prvenstva sveta i Evrope, koje planetarna košarkaška federacija (FIBA) organizuje kroz tzv. "prozore", mini-cikluse osmišljene tako da reprezentativna košarka bude prisutna tokom čitave kalendarske godine, a ne samo u letnjem periodu, kao što je bio slučaj decenijama pre revolucionarne odluke FIBA, donete leta 2015.

U kvalifikacije za Mundobasket u Kataru 2027, nacionalni tim Srbije ulazi predvođen novim selektorom. Čovekom koji je po opštoj percepciji najodgovorniji za igru i rezultat, ali koji u datim okolnostima ne može da drži situaciju potpuno pod svojom kontrolom.

Jer, novembarski i februarski "prozor" i dalje su u delimičnoj koliziji sa kalendarom Evrolige, a u potpunoj sa kalendarom NBA.

Zato najbolji, najskuplji, najkvalitetniji igrači uglavnom propuštaju kvalifikacione utakmice, a komparativnu prednost imaju objektivno slabije reprezentacije, zato što konstantno mogu da računaju na svoje najbolje pojedince, dok se selektori Srbije, Francuske, Turske, Nemačke... dovijaju kako da dođu do postavljenog cilja, oslanjajući se na prinudno skrojene ekipe.

Aleksandar Đorđević, Igor Kokoškov i Svetislav Pešić, uz manje ili više drame (čitaj: neplaniranih poraza), uspevali su da reše kvalifikacioni rebus. Sada je red na Dušana Alimpijevića.

Alimpijević je sveža krv na klupi reprezentacije. Mlad, nikako i neiskusan trener, kome je pripala čast da nakon neuspeha na EP - ali i dve medalje na prethodna dva takmičenja - nasledi legendarnog Svetislava Pešića.

Preko Vojvodine, Spartaka i FMP, sa samo 31 godinom oprobao se kao šef struke Crvene zvezde. Izazovnom i nimalo lakom zadatku, tada nije odgovorio na najbolji način, ali ga je relativni neuspeh očvrsnuo i dalje izgradio kao trenera i kao ličnost. Poslednjih pet godina radi u Turskoj, gde je sa Bursom i Bešiktašom pravio (i pravi) odlične rezultate u odnosu na klupske budžete i kvalitet konkurenata.

Trenutno je njegov tim prvi na tabeli domaćeg prvenstva (skor 9-0) i drugi u grupi Evrokupa, što potvrđuje da je reč o treneru koji zna šta radi.

Selektorska funkcija, ipak, podrazumeva druge okolnosti i potpuno drugačiju vrstu odgovornosti. Za trenera sa stabilnim klupskim angažmanom, prihvatanje takvog posla je odraz visokog stepena hrabrosti, profesionalnog entuzijazma, naravno i patriotizma. Sve nabrojano i još ponešto, biće Alimpijeviću potrebno da na kormilu reprezentacije bude odlučan, uspravan, a ujedno mudar i prilagodljiv u odnosu na faktore koje neće moći da kontroliše.

Ako se složimo sa starom rimskom izrekom, da je ime predznak onoga što čovek može da uradi ("nomen est omen"), nije bez značaja što ga Alimpijević deli sa prvim srpskim carom, Stefanom Dušanom Nemanjićem, ali i sa bivšim selektorom i jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji srpske košarke, Dušanom Ivkovićem.

Neka mu i ta činjenica da veru, da sa reprezentacijom Srbije može da napravi velike stvari.