Šta se vidi kroz španski durbin?

Da li znate koji šampionat sveta počinje u sredu?

Ako to znate, dodatno pitanje je da li znate ko je selektor srpskih rukometašica koje će sedmi put zaredom pevati nacionalnu himnu na planetarnoj smotri?

Tačni odgovori na ova pitanja svrstavaju vas u izabranu (ne previše brojnu) grupu koju najviše zanima šta je realnost ženske rukometne reprezentacije Srbije na predstojećem 27. Svetskom prvenstvu, koje će zajednički organizovati Nemačka i Holandija.

Pod vođstvom španskog stručnjaka Hosea Ignasija Pradesa srpske igračice boriće se protiv Urugvaja, Islanda i domaće Nemačke u Štutgartu. Ukoliko opravdaju minimalna očekivanja, nastupiće i u glavnoj fazi turnira, gde su potencijalni rivali u borbi za mesto u četvrtfinalu Španija, Crna Gora, Farska Ostrva i Paragvaj.

Uvertira srpskog tima bili su porazi od Mađarske, Španije i domaćina Norveške na pripremnom turniru prethodne sedmice, ali ti dueli mogu i nadamo se ne moraju da pruže naznaku šta ova generacija može da ponudi.

Sa četiri igračice koje nastupaju za klubove u Ligi šampiona i tek tri sa 100 i više nastupa za reprezentaciju, jasno je da očekivanja ne smeju biti velika (nerealna) već umerena. Dolazak bivšeg selektora i dugogodišnjeg prvog pomoćnika u stručnom štabu Španije na kormilo trebalo bi da Srbiju pretvori u defanzivno organizovanu reprezentaciju, ali pitanje je koliko je tihi 50-godišnjak iz Alikantea uspeo da implementira svoje ideje među grupu devojaka koja ima iskustvo (Krpež-Šlezak, Cvijić, Risović, Janjušević, Radosavljević), ima želju i liderstvo Jovane Jovović, ali i očigledne limite.

Ako se osvrnemo na angažman van terena, onda je jedan od najkonkretnijih poteza to što Andrea Lekić obavlja funkciju generalnog menadžera svih ženskih nacionalnih timova. Neki od nas znaju manje ili više koliko je posvećena doskorašnja igračica u vezi sa bilo čim u i oko rukometa, stoga bi trebalo da većini u nacionalnom timu bude lakše da ponese teret koji donosi dres reprezentacije. Takođe, prisustvo legendarnog srednjeg beka motiviše i sve okolo da budu jednako posvećeni da se rukomet približi nekadašnjem ugledu i statusu.

Sa značajnom dozom izrazito pomešanih osećanja dočekujem(o) kraj jedne, a početak nove godine, odnosno period koji je rezervisan za velika rukometna takmičenja. Razlog za to možete potražiti u komentarima na izveštajima i objavama posle završenih utakmica rukometaša ili rukometašica. Možda neko ko je izdvojio vreme da ovo pročita, a ne pripada pomenutoj grupi iz prvih redova, pokuša da se dodatno informiše šta nam je ostalo u rukometne nasleđe, odnosno šta nam pripada u svetskoj hijerarhiji.

I da, ne može se ne pomenuti.

Ako rukometašice opravdaju očekivanja i ne osvoje medalju, 2025. godina postaće najneuspešnija za državnu zajednicu još od 1995. jer nećemo imati medalju u ekipnim sportovima (košarka, rukomet, odbojka i vaterpolo) u obe konkurencije.