Sport i mediji u raljama smrti

Iznenadna i prerana smrt Mladena Žižovića, nedugo posle dramatičnog kolapsa nesrećnog trenera u direktnom televizijskom prenosu utakmice njegovog Radničkog 1923 i Mladosti, u Lučanima, nenadoknadiv je gubitak za porodicu i prijatelje dobroćudnog diva iz Rogatice, gospodskih manira i duše mekane kao pamuk, kako ga uglas opisuju čak i oni što su se samo očešali o raritetnu ličnost evropskog čudotvorca na klupi banjalučkog Borca.

Tragično podsećanje na svu efemernost ljudskog postojanja, takođe, jer bukvalno danas jesi a sutra već nisi, čak i kada samo 44 godine hodaš Zemljom i jedeš život velikom kašikom, džepova punih snova i planova. Ali i mučna potvrda više surovosti modernog profesionalnog sporta, izniklog na prahu i pepelu romantične predstave o atletama, što, tako utrenirani/utrenirane, pucaju od zdravlja. Skaču, trče, udaraju, padaju, ustaju, pobeđuju, gube... iz puke ljubavi prema fudbalu, atletici, košarci, skijanju, odbojci... i, za razliku od običnih smrtnika, supermenskim moćima, dugo odolevaju bolestima i zubu vremena.

Toga je sve manje i među amaterima. Čak su i oni zapleteni u gustu mrežu "uvek budi svoja najbolja verzija, uspešniji od drugih" opšteprihvaćene mantre, opčinjeni njegovim veličanstvom rezultatom. U gladijatorskoj verziji sporta, gde su titule, rekordi, debljina bankovnog računa, užitak gledalačkog plebsa i profit poslodavaca/sponzora najpriznatije merilo uspeha, to je "samo" podignuto na viši nivo. Po cenu enormnog habanja ključnih alatki u toj fabrici novca i trgovini uticaja svih vrsta.

Ni najmlađi, često, nisu pošteđeni konstantnog telesnog iznurivanja, ogromnog takmičarskog pritiska i straha od neuspeha, neretko ostajući ispod radara ozbiljnih medicinskih kontrola, uz, ima nemalo slučajeva, svesno i nesavesno prećutkivanje potencijalno kobnih posledica. Što skupa, sve masovnije, vodi u različita fizička i mentalna oboljenja. Mimo genetskih predispozicija, eventualnih loših životnih navika i objektivnih rizika po zdravlje ljudi, kao opštih mesta.

Većina profesionalnih sportistkinja i sportista, hvala Bogu, ne završava nužno na operacionim stolovima ili kanabeima psihologa, ali gro njih ostatak života prožive oštećenih kičmi, zglobova, tetiva... Još ako nisu zaradili dovoljno novca za penzionerske dane, jer teške povrede unište ili spreče mnoge velike karijere, odnosno nisu umeli da ga uštede i pametno investiraju, a iole su poznatiji, ne ginu im medijski natpisi "Nekada je bio/bila zvezda, a sada je propao/la" tipa.

Jer, savremeni mediji se u dobroj meri hrane senzacijama, nesrećom i skandalima, zarad klika i šera više, podilazeći niskim ljudskim strastima. Za većinu njih je i smrt dobra tema, čuj dobra, savršena. "Poslednji dani života, Ekskluzivne fotografije sa mesta nesreće, Ko je sve bio od poznatih na sahrani, Bolna ispovest porodice..." i slična kliše rabljenja tuđih gubitaka i tuge su prečica do instant zarade. Pa, još ako su sportistkinje/sportisti glavni junaci priča. Mašala, samo nek' je hleba i igara!