Nisu videli ono što je Reding prepoznao: Kako je Olise stigao do Bajerna

Nije svaka velika fudbalska priča počela velikim očekivanjima. Neke su počele odbijanjem, sumnjom i potragom za mestom na kojem će talenat konačno dobiti priliku da procveta. Put Majkla Olisea je takav.

Olise je rođen u Londonu, od oca Nigerijca i majke francusko-alžirskog porekla. Odrastao je u Hejsu, na zapadu britanske prestonice, a fudbalski talenat pokazao je veoma rano. Već sa sedam godina zapao je za oko skautima, ali njegov najveći kvalitet tada nije bila brzina. Bio je to način na koji se kretao sa loptom, onako fudbalski, elegantno, lako i prirodno.

Kao dečak prošao je kroz Arsenal i Čelsi, ali nijedan od tih klubova nije uspeo da ga dovede do prvog tima. U Čelsiju je proveo čak sedam godina, pre nego što je sa 14 godina morao da potraži novu sredinu.

Ubrzo je stigao i do Mančester sitija. Ni tamo se priča nije završila onako kako je očekivao. Bio je fizički slabiji od vršnjaka, a saigrači su ga zadirkivali jer nije uspevao da isprati neke fizičke vežbe. Period u Sitiju ostavio je trag, a Olise je napustio klub i jedno vreme čak bio bez ekipe.

Međutim, upravo tada počinje poglavlje njegovog najvažnijeg razvoja.

U Redingu je pronašao Žozea Gomesa, čoveka koji je u njemu video mnogo više od mršavog tinejdžera koji još nije bio spreman za seniorski fudbal. Portugalac je znao da talenat mora da dobije i čvrstinu. Olise je zato morao da prođe kroz drugačiji način rada, jače duele i zahtevnije treninge.

Nije mu bilo lako. Gomes je kasnije pričao da je Olise u početku plakao i bunio se kada su saigrači morali da budu posebno agresivni prema njemu na treninzima. Ali posle samo nekoliko nedelja počeo je da se prilagođava. Sa 16 godina dobio je priliku u prvom timu Redinga i postao jedan od najmlađih igrača koji su se izborili za ozbiljnu ulogu u Čempionšipu.

Tamo je počela transformacija. Od igrača kojeg su velikani procenili kao nedovoljno spremnog, Olise je postao fudbaler čija je najveća vrednost upravo ono što se u mlađim kategorijama često najteže prepoznaje, a to je osećaj za igru.

Posle Redinga usledio je Kristal Palas, gde je definitivno skrenuo pažnju na sebe. Njegova leva noga, pregled igre, centaršut, dribling i sposobnost da pronađe prostor počeli su da ga izdvajaju u Premijerligaškom društvu.

Bajern je prepoznao ono što su Arsenal, Čelsi i Mančester siti ranije propustili. Za njegov transfer izdvojio je oko 53 miliona evra, a Olise je u Minhenu napravio novi iskorak.

Prošle sezone imao je 22 gola i 31 asistenciju, dok je i početak nove takmičarske godine potvrdio da njegov uspon nije bio prolazna faza. U Bajernu je postao igrač od kojeg se očekuje da pravi razliku, a njegova statistika samo potvrđuje ono što se vidi na terenu. On je već igrač koji odlučuje utakmice.

Isto se događa i u reprezentaciji. Iako je rođen u Engleskoj i imao mogućnost da nastupa za više reprezentacija, Olise je još kao mlađi fudbaler znao da želi Francusku.

Uz francuski fudbal vezivali su ga porodično poreklo, detinjstvo i idoli. Zinedin Zidan i Tijeri Anri bili su među igračima kojima se divio. Danas jedan od njih sedi na klupi Francuske.

Zidan je preuzeo reprezentaciju ovog leta, nakon što je Dešamp završio svoju eru, a Olise je dobio još važniju ulogu. Novi selektor ga je vratio na desnu stranu, poziciju na kojoj pruža najbolje partije i u Bajernu.

U jednoj od prvih utakmica nove ere protiv Belgije, Olise je za samo 30 minuta postigao dva gola i upisao asistenciju u pobedi 4:1. Posle četiri utakmice pod Zidanom već je imao četiri gola i dve asistencije.

Od dečaka koji nije uspeo da se zadrži u Arsenalu, preko Čelsija koji ga je pustio sa 14 godina i Mančester sitija koji nije verovao da je fizički spreman, do 53 miliona evra vrednog transfera u Bajern i mesta u prvoj postavi Francuske.

Oliseova priča je priča o propuštenoj proceni velikih klubova. O fudbaleru čiji se talenat nije uklapao u ono što su treneri i skauti tada očekivali od mladog igrača.

Bio je premršav. Nije bio dovoljno snažan. Nije se najbolje uklapao u sistem. Imao je probleme disciplinom. Previše razloga da mu se kaže "ne".

Danas je teško zamisliti Olisea kao dete koje se muči da uradi nekoliko sklekova, jer više nije dečak kojeg procenjuju. On se sad pita, glavni je u fudbalskom svetu.

Majkl Olise je možda najbolji primer da ono što "fudbaler"(dete) jeste sa 14 godina nikako ne mora da bude ono što će postati sa 24.