Branko Milovanović za Arenu o duelu AEK-a i Partizana 1999. pod NATO agresijom: I sada odzvanjaju reči Nikolaidisa - braća su braća do smrti

U jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, jedan ponosni Grk i jedan Srbin, skovali su jedinstven, najhrabriji mogući plan koji je i ostvaren. Na današnji dan, 7. aprila 1999. godine, 15. dana od NATO agresije na našu zemlju, AEK iz Atine je odigrao istorijski prijatreljski međunarodni meč pod pretnjom bombama sa Partizanom, pred 15.000 gledalaca na stadionu u Humskoj.

Taj jedinstveni poduhvat u svetu, jedan prkos agresorskom ponašanju NATP prema RS Jugoslaviji, dogodio se u jeku protesta ne samo u našoj zemlji, već i u inostreanstvu, pogotovo u Grčkoj i Atini. Predsednik AEK-a iz Atine Dimitris Melisanidis, divan pravdoljubiv čovek, istinski prijatelj srpskog naroda, pozvao je Branka Milovanovića, tada jednog od najboljih svojih igrača u timu, da mu saopšti ideju o fudbalskoj utakmici u Beogradu.

"Branko, hoću da pomognem srpskom narodu, a želim i da pošaljem poruku svetu - želim da AEK igra meč u Beogradu. I to što je pre moguće", počinje priču Branko Milovanović za TV Arena sport.

I nastavlja:

"Hoćemo gazda, ja bih voleo da igramo protiv Crvene zvezde, na šta mi je on odgovorio: 'Branko, to ne dolazi u obzir jer smo mi prijateljski klub sa Partizanom. Igraćemo protiv Partizana. Ubrzo su uspostavljeni svi kontakti, otišli smo tada prvi put u ambasadu Srbije u Atini. Napravili smo priču, sve je otišlo na najviši nivo - do predsednika".

Organizacija meča je u tom momentu delovala kao "Nemoguća misija", jer nije bila dovoljna samo dobra volja, morali su da budu uključeni svi faktori, od vrha države, preko vojske, policije, čak i odnosa sa Mađarskom.

"Nismo mogli da sletimo u Srbiju jer to nije bilo moguće, pa smo išli do Budimpešte avionom, a odatle u Beograd konvojem autobusa. Jedan deo navijača je putovao sa nama avionom, drugi autobusima od Atine do Budimpešte pa za Beograd. U avonu je sa nama zajedno bio i Manolas Glezos, grčki partizan koji je tokom okupacije 1941. godine skinuo fašističku zastavu sa Akropolja. Putovali su sa nama i patrijarh, sveštenici, nosili smo i veliku novčanu pomoć, koji smo svi izdelili kako nam možda ne bi bila oduzeta na granici. Predsednik Mersanidis je kao osvedočeni prijatelj Srbije, a pre svega kao veliki humanista i pravdeoljubiv čovek bio na čelu tog projekta i jako sam ponosan što ga imam za prijetelja".

Seća se Milovanović skoro svakog detalja. Kad pomisi na meč uvek mu naviru sećanja reakcija saigrača, posebno kapitena Demisa Nikolaidisa:

"Kao iz topa su rekli - idemo da igramo. Ali, ono što je Nikolaidis rekao je odzvanjalo svlačionicom 'momci, idemo da igramo za pravdu, za ljude u Srbiji, idemo da kažemo ne agresoru. Idemo da pomognemo Branku, Srbima, oni su naša braća. A, braća su braća do smrti'. Evo, i sada sam se naježio dok vam ovo pričam. U tom momentu je atmosfera u svlačionici bila kao kad osvojite neki trofej, eruforična. Nije bilo straha ni u najavi, svi su želeli da pomognu srpskom narodu. Ponosan sam na sve njih, jer su uradili nešto što istorija do tada nije pamtila. Meni je bilo lako, jer sam kao Srbin, veliki rodoljub želeo na svaki način da pomognem svojoj zemlji, bez straha i razmišljanja šta može da se dogodi. Ali, oni, Grci i Makedonci, znali su šta je Srbija i ko su Srbi, i zato su bez reči prihvatili da dođu. Da se ne lažemo, veliki je to bio rizik, samo što je želja za pravdom, istinom bila jača. To ne sme da se zaboravi".

MN Press

 

Trener Oleg Blohin poveo je u Beograd sve igrače, sem dvojicu, a sam put od Budimpešte do Beograda bio je jedinstven, teško prepričljiv, priseća se "Beli":

"Duže smo se zadržali na granici, nisu pustili Mađari ni sve navijačke autobuse, ali prvi pravi osećaj da dolazimo u zemlju koja je u ratnom stanju videli smo tek od Subotice i nekih jezivih slika razrušenih zgrada. Jedno su tv snimci, a nešto sasvim drugo sopstveno uverenje. Ne kogu da kažem da kod nekih nisam video i zabrinutost, ali ne i strah. Više pitanja 'da li je ovo realno da se dešava'. Kao da su ih te slike uz put dodatno uverile da svi rade pravu stvar. Sećam se Novog Sada, na ulici su nas dočekali građani sa projom i solju. Slika za nevericu, posebno kod Grka jer je to bilo potpuno nečekivano. Ali, dirnulo ih je u srce takva dobrodošlica".

Delegacija iz AEK-a imala je prijem kod tadašnjeg predsednik Slobodana Miloševića, te najviši zvaničnici Milan Milutinović i Mirko Marjanović.

"Direktno smo otišli u Skupštinu. Milošević nam se zahvalio, rekao je da je srpski narod zahvalan što oseća da ima prijatelje u grčkoj. Evropa bila protiv nas, ja sam u tom trenutku bio ponosan što sam Srbin. Uvek sam na to ponosan, ali tada sam bio još ponosniji kada sam video da imamo kakve prijatelje imam u Atini".

Supruga Branka, kao i sin Nikola su ostali u Atini, ali na stadionu je bila Brankova majka.

"Sećam se da su navijači ispred tribine zapalili američku zastavu na kojoj je bio glumac Silvester Stalone iz filma "Roki", a meni je srce lupalo kao ludo od ponosa i gordosti kad smo stali pred ljude na stadioni i zajedno sa igračima Parizana izneli parolu - NATO, prekini rat, prekini bombardovanje. I navijači su isticali slične zastave, a skoro da smo svi na grudima imali metu sa natpisom target. Nadrealne scene u jeku NATO agresije, ali i slika koja nije mogla, a da ne doatkne svakog obočnog, normalnog čoveka na planeti. Bilo je nekih 15 do 20 hiljada ljudi, ali se najmanje sećam same utakmice, koja je bila potpuno nebitna. Ali, je bar za tih 68 minuta, koliko se igralo dok se sirena nije označila, i mi na terenu i publika zaboravila je na sve strahote rata. Znali smo da Srbija ni tog 7. aprila neće biti pošteđena nepravedne agresije, ostali smo još manje od sat vremena na stadionu Partizana i odmah smo se uputili ka Budimpešti."

 

MN Press

 

Nije im bilo svejedno kada su se na pola puta do Subotice oglasile sirene za znak uzbune, ali ipak su prešli granicu na vreme i vratili se zatim u Atinu. Ponos i ta iskonska borba za pravdu i ljude nosiće svi ti ljudi koji su prevalili put iz Atine do Beograda samo da bi stali uz braću iz Srbije i rekli "NE NATO agresoru".

"Pričam često sa Nikolaidisom o tome i uvek se vraćamo na poentu - uradili smo se što smo mogli da pomognemo Srbiji i pošaljemo pravu sliku u svet. Grčki narod je oduvek bio prijatelj Srbije i tako će i ostati", zaključio je ovo sećanje na taj 7. aprila 1999. godine Branko Milovanović, nekada igrač, pa sportski direktor AEK-a, već sedam godina šef skautinga Las Palmasa, a pre svega veliki Srbin, rodoljub.

 

MN Press

 

I na kraju, meč je završen remijem 1:1, Mateja Kežman (13) i Zogulis (26) su bili strelci, a sudio je Dejan Delević iz Beograda sa pomoćnicima Krstivojem Filipovićem i Stevanom Četnikom. Ovo su i timovi kosi su ispisali istoriju:

PARTIZAN: Nikola Damjanac, Vuk Rašović, Branko Savić, Milan Stojanoski, Aleksandar Stanojević, Aleksandar Vuković, Vladimir Ivić, Saša Ilić, Đorđe Tomić, Nenad Bjeković Junior, Mateja Kežman. Igrali su još: Marjan Gerasimovski, Igor Duljaj, Ivica Iliev, Darko Tešović, Zoltan Sabo, Ljubiša Ranković, Goran Obradović. Trener: Ljubiša Tumbaković.

AEK: Atmacidis (29 M. Mihailidis - 40 K. Kurkunas), Kopicis, Kostenoglu, Boban Babunski, Branko Milovanović, Toni Savevski, Kasapis, Maladenis, Kalicakis, Zumbulis, Nikolaidis. Trener Oleg Blohin.