Jedno je samopouzdanje bez pokrića, a drugo teren: Debakl Srbije kroz "pre i posle" izjave

Danima, nedeljama i mesecima je fudbalska javnost Srbije živela za meč sa Englezima, naivno želeći da veruje da je naš tim u stanju da trkački, taktički, tehnički... (is)parira Gordom Albionu, jer zaboga nismo mi "mala" Andora ili "tamo neka" Albanija pa da družina Tomasa Tuhela može unapred upisati bodove, još u našoj kući, pred, time smo se posebno dičili, rasprodatim tribinama... A, onda je "Marakanom" odjeknula "petarda", čiji će fijuk dugo zvečati u sećanju svakog Srbina i almanasima našeg fudbala, manje zbog pet primljenih golova, mada ih je moglo biti još, a više zbog totalne nemoći  "orlova".

Istih onih čija su (pre)optimističke izjave "vrištale" sa svih strana, ulivajući lažnu nadu naciji u čudo, jer, da se ne lažemo, retko ko je od nas sa kupljenom kartom ili daljinskim upravljačem u rukama, a da se iole razume u najvažniju sporednu stvar na svetu. pre sudijskog znaka za početak utakmice, zaista, onako iz dubine duše, istinski, mislio da će baš David sa ovog parčeta Balkana, oboriti Golijata. Lajfkouč (samo)bodrenja su drugi padež. 

 

 

Ne znamo da li je to bio slučaj i sa selektorom Draganom Stojkovićem i njegovim igračima, ali pamtimo šta su pričali pre a šta posle najubedjivijeg poraza na domaćem terenu, ikada, računajući i vreme kada se lopta ganjala pod imenom Kraljevine Jugoslavije, SFRJ, SRJ i Srbije i Crne Gore. Kako se sa samopouzdanja bez pokrića i populističkih floskula lagano prešlo na frazersku samokritiku i "posipanje pepelom", uz eureka spoznaju "OK, nismo, ipak, toliko jaki". 

"A što ne bismo pobedili? Da li je zabranjeno? Ja koliko znam, nije. Ne plašim se, briga me ko je protvnik", uzviknuo je Piksi u poslednjem obraćanju medijima pred susret (i s naše strane, priznajemo) pretenciozno nazivan derbijem K grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026. godine. 

 

Starsport

Da bi 24 sati kasnije strateg srpskog tima u potpunosti promenio ploču i obnarodovao: "Čini mi se da je ovo moralo da se desi. Velika je razlika u svim segmentima igre, u brzini i fizici... Nismo ni mogli nešto bolje da očekujemo". 

Strahinja Pavlović prešao je isti put spoznaje, jer je posle "Ako budemo tim, a nema razloga da sumnjam u to, možemo ponoviti nešto slično kao u Lisabonu godine", uz molbu navijačima da ne prave opet gluposti i ne provociraju nove kazne UEFA "Zajedno možemo da napravimo istorijski rezultat i proslavimo veliku pobedu", usledilo "Ne znam, mnogo stvari je falilo. Ušli smo sa previše respekta i bez energije koju smo imali u prethodnom periodu". 

 

 

Šta je trebalo da urade pre meča? Da priznaju da su lošiji tim, da nemaju s čim da pariraju čak ni oslabljenim Englezima, da pozovu rivala na so, pogaču i turističko razgledanje Beograda, da im daju papir i zamole ih da sami ispišu rezultat...? NE, naravno da NE!!! Pravi sportista to nikada ne misli, a kamoli izgovara, kao što mudri nikada ne trči "pred rudu" nego svu "municiju" sačuva za "bojište", udari iz sve snage na protivnika, ko god on bio, pa "kom' opanci, kom' obojci".

U slučaju Stojkoviča i njegovih "orlova", teren je samo ogolio surovu i bolnu istinu da naša reprezentacija već neko vreme ne igra dobro i da se dovoljno puta provukla kroz iglene uši da posle pređenog mosta ne bi platila ceh na ćupriji. Srpski fudbal takođe, u celini, a na odgovornima je da se time temeljno pozabave i nađu ključ rešenja za buduće dane, Priče o izvučenim poukama i "okrećemo se sledećim mečevima" izjave samo su gubljenje vremena. Dragocenog.