Imaš dobar dribling, a praviš se lud - tebe treba na sud

Uspeo je Partizan da odigra možda i najbolju partiju u sezoni, iako nije pokazao mnogo toga novog protiv Tobola u odnosu na prošlu evropsku utakmicu. Crno-beli su slavili sa ubedljivih 3:0 i tako došli nadomak dvomeča sa Hetafeom, a u centru slavlja bio je Demba Sek - na toliko različitih načina... 

Možda je pažnju privukao Milan Vukotić, koji se spustio niže u vezni red i doneo neophodnu kreaciju u poziciju koja je bila relativno fragilna u dosadašnjem kratkom toku sezone, istakao se i Bogdan Kostić, kojem je samo gol nedostajao da bi se legitimno mogao smatrati i najboljim pojedincem jučerašnjeg okršaja, ali oba fudbalera se nalaze iz Seka, makar po atraktivnosti koju smo videli u duelu sa kazahstanskim timom. 

Bio je Senegalac definitivno centralna figura Partizanove pobede - sad da li na pozitivan, ili negativan način, teško je proceniti. Lako je zaleteti se i zapitati - "parni valjak" je slavio sa tri gola u mreži rivala, od kojih jedan upravo potpisuje krilni napadač, samim tim, kako mu uzeti išta za zlo? Ali gledajući neki drugi film, onaj u kojem prikazuju dva promašaja iz prvog dela, stiče se nešto drugačiji utisak o ovom fudbaleru. 

Pre svega, moramo da govorimo o situaciji iz drugog minuta, jer se drugi promašaj (glavom) može pripisati oscilacijama u efikasnosti koje su praktično postale zaštitni znak Seka. Ipak, daleko je veći problem reakcija sa starta meča, kada je Demba ispratio loša dodavanja defanzivaca Tobola, ukrao loptu i dao se u trk. Paralelno sa njim, trčao je Milan Aleksić i bilo je toliko trenutaka tokom kojih je nekadašnji fudbaler Torina mogao uposliti svog saigrača, izbaciti poslednjeg igrača Tobola iz igre i omogućiti mu čistu situaciju za gol. Umesto toga, zvezda Partizana je nastavila da trči pravo, završila akciju iz lošije pozicije i promašila. 

Takav mentalitet već smo videli u zaista nepotrebnom crvenom kartonu protiv Mačve i nije nešto što se odrazilo na konačan rezultat duela protiv Kazahstanaca, ali i te kako može biti nešto što će uticati na konačan ishod okršaja sa Hetafeom.Govorimo o jednoj od najboljih defanzivnih ekipa u Evropi, timu koji je po broju primljenih golova završio na trećem mestu u La Ligi - jedino iza Barselone i Real Madrida, a sipred Atletika Dijega Simeonea koji godinama važi za čvrst sastav - jedan od odbrambeno najpostrojenijih na Starom kontinentu. 

I zamislimo preslikanu situaciju na meču sa Madriđanima. S obzirom na to da su protiv Tobola došla tri gola nakon prilike - nije previše vredno žaljenja, ali protiv ekipe Hozea Bordalasa, ako Partizan zaista i dočeka sličnu situaciju, vrlo lako bi mogla biti poslednja.

Takođe, igra Seka u nastavku poluvremena imala je svoje mane. Jasno je bilo da je Sek posle inicijalne greške želeo da "okaje grehe" te je svoj um kompletno posvetio golu. U nekoliko situacija, delovalo je da postoje rešenja koja ne moraju da se zasnivaju na zaletu kroz sredinu, ali kao što smo rekli - želja je bio gol, i samo gol. Po svaku cenu. Upravo u tome leži problem - da li gol vredi ako nije za dobro čitave ekipe, već zarad ličnog utiska. 

Poslužićemo se poredbom kao u prethodnoj analizi Partizanovog evropskog izazova. Poredbom sa Ibrahimom Zubairuom. Momak iz Gane nema jasan uticaj na igru kao Sek, to jest, ima problem da aktivno učestvuje u organizaciji napada sa saigračima, što mu je i Saša Ilić zamerio posle meča protiv UNA iz Štrasena. Ipak, kada mu se ukaže prilika da pomogne, i te kako to čini, bilo asistencijom ili golom. Upravo zbog strpljivosti i pažljive igre može da se pohvali zaista impozantnom statistikom od četiri gola i jedne asistencije na četiri meča (presedeo revanš u Luksemburgu).

Baš kao što bi Zuba mogao da prepiše nešto ambicija iz Sekove sveske, tako bi i Senegalac morao da nauči šta je "sedenje na zadnjem sedištu". Kako da ostane pri sebi, da ne pravi komplikacije i pusti svoje saigrače da mu na kratko oduzmu "reflektore". Upravo ovakav komentar imao je Ilić kada su ga novinari upitali za situaciju iz drugog minuta duela. 

"Ta prva situacija koju je imao Sek, tu se daje lopta, mora da se da. I da je postigao gol, rekao bih mu da drugi put doda. Dobra je stvar što je Sek počeo da daje golove, a prethodno je znao da napravi puno toga, ali bez učinka. Ono što mora da radi je da pojednostavi igru. Ima izuzetne brzinske sposobnosti, ali  će mu trebati vremena, jer teško prihvata da mora da igra jednostavno. Pravi ozbiljnu razliku kada igra jedan na jedan", rekao je popularni Sale. 

Opisati Seka kao igrača je izuzetno teško - predispozicije su impozantne, trk na mestu, a dribling vrlo neuhvatljiv, uprkos gorostasnoj građi za poziciju. Ili, kao što smo rekli u naslovu teksta, a rečima Džonija Štulića: "Dobar dribling, a pravi se lud". Tu se može dodati i ona čuvena fraza koju čujemo u navijačkim krugovima - da može nadomestiti neke nedostatke, ne bi igrao u Partizanu. 

Ali niko od Seka ne očekuje da postane igrač za Inter ili Milan. Daleko od toga. Ono što svako može i mora želeti, očekivati pa i zahtevati, kao navijač, ili kao trener crno-belih, jeste da se dečije boljke i hirovi poput onih viđenih primarno u prvom delu meča sa Tobolom prestanu ponavljati i potpuno neutrališuza naredne izazove ovog tima koji pred sobom ima mnogo veće izazove, nego što je odlazak u Kazahstan. Tek tada, možda prestanu već ustaljene glavobolje navijača Partizana, a bivši igrač Torina "isplati" 1,4 miliona evra - suma možda ne impozantna za kontinent, ma ni za Superligu Srbije gde Crvena zvezda sličan novac olako troši, ali i te kako značajna u krugovima bliskih oskrnavljenoj kasi Humske 1.