"Botlersi" i podaci koji izazivaju glavobolju

Kada smo pre nešto manje od nedelju dana govorili o poslednjoj proveri Hetafea pred okršaj sa Partizanom, to jest o utakmici koju je ekipa Hozea Bordalasa odigrala protiv Alavesa i ubedljivo izgubila sa 3:0, samouvereno smo naglasili sledeće u pasusu povodom crvenog kartona Kika Femenije u prvom poluvremenu pomenutog duela: 

"Koliko je ova odluka (pokazianje crvenog kartona, prim.aut.) pomogla stručnom štabu Saše Ilića? Teško je reći... 

Sa jedne strane, pokazala je da španski klub i te kako ume da pogreši i da njegova stamena odbrana nije toliko konsolidovana, kao što smo videli prethodne sezone, kada je bila treća najbolja po broju primljenih golova u La Ligi (iza Barselone i Real Madrida, a ispred Atletika iz prestonice). Sa druge strane, igrač manje na terenu naveo je požutelog Bordalasa (zaradio opomenu zbog protesta) da izmeša tim, promeni formaciju i pretvori zadnju liniju sa pet igrača, u red od četiri fudbalera, što će reći da je 'parni valjak' video tek nekih 40-ak minuta od tima koji će mu se suprotstaviti u plej-ofu trećeg po snazi evropskog takmičenja", stoji u izveštaju sa meča. 

I moramo konstatovati - zaleteli smo se! Da, bilo je teško pretpostaviti da će Hetafe na dva uvodna meča u sezoni zaraditi po crveni karton, ali isto tako deluje kao da je stručni štab Saše Ilića dobio upravo ono čemu je samo mogao da se nada. Detaljna priprema meča, kakva se mora sprovoditi pred plej-of u kvalifikacijama bilo kojeg evropskog takmičenja, navela je i klupu Partizana da pogleda, samo na prvi pogled, beskorisnih, ili ne toliko upotrebljivih 50-ak i kusur minuta fudbala, kada su Španci bili prinuđeni da se brane sa igračem manje. 

Upravo u takvoj situaciji su se našli protiv crno-belih i videli smo već standardizovane modele Bordalasa, ali i generalno ekipa koje imaju tendenciju da igraju sa trojicom štopera, odnosno petoricom defanzivaca. Hetafe nije odustao da u napadu ostavlja tri čuvara pozadi, ali je u fazi odbrane ponovo prefigurisao svoje redove i napravio ravnu liniju od četiri igrača - nešto lakše izvodljiva defanzivna situacija, kada imate čoveka manje na travnatoj podlozi. 

I posle ovakvog poklona, prosto deluje neverovatno kako Partizan, ne samo da nije uspeo da kapitalizuje brojčanu nadmoć, već je dopustio rivalu da sačuva čitav plen i to sa kritičnom razlikom na koju su gotovo svi analitičari upozoravali pred prvi duel na "Koliseumu". 

U situaciji gde su ekipa i saradnici Saše Ilića dobili pokaznu vežbu od Alavesa na temu - "Kako se nositi sa Hetafeom uz igrača više", čine se nedopustive nespremnost i lakoća sa kojom je "parni valjak" prestao da naleće ka golu rivala i polako počeo da prikazuje ono što smo, nažalost, videli već nekoliko puta ove sezone. 

Pogledajmo brojke i razumećemo zašto se navijači crno-belih više ne raduju kada je njihovih ljubimaca više na terenu nego protivničkih. U dosadašnjem toku sezone, Partizan je imao brojčanu prednost na tri utakmice - protiv Mačve u gostima, Radničkog 1923 kod kuće i Hetafea u gostima. Beograđani su odigrali devet utakmica u dva takmičenja i na njima primili deset golova. I kako onda da ne deluje frapantno statistika koja kaže da su čak četiri pogotka došla kada je u polju bilo više crno-belih, nego drugih boja. Procentualno rečeno - čak 40 odsto primljenih golova ove sezone ove sezone, Partizan je dopustio sa igračem više?!

Počelo je sve protiv Mačve, kada je Ilićev tim neposredno po isključenju Boška Vraštanovića čuo svoju mrežu kako se trese. Nastavio se negativan trend i protiv Radničkog 1923, kada je Partizan dominirao sve do crvenog kartona Hasana Hilua, nakon kojeg je dopustio rivalu da u smiraj poluvremena postigne odlučujući gol. Šlag na torti je bio Hetafe, koji je dva puta smeštao "fudbal" iza leđa povratnika među stative, Marka Miloševića, uprkos činjenici da smo u većem delu susreta sasvim prijatno iznenađeni gledali kako je gost opasniji protivnik. Takve stvari su jednostavno, ne samo nedopustive, nego i nezamislive za ekipu koja se nada ligaškoj fazi (makar bilo i treće po snazi) evropskog takmičenja. 

Brojke postaju još strašnije kada pogledamo ofanzivnu liniju. Od 17 postignutih golova, čak 16 je Partizan postigao kada su snage bile izjednačene ili na strani rivala (setimo se meča protiv IMT). Samo jedanput su crno-beli uspeli da zatresu mrežu kada je protivnik bio oslabljen i to na meču sa Mačvom, gde je čak i treći gol došao nakon crvenog kartona Dembe Seka - dakle, ujednačenja snaga u polju. U ostalim slučajevima, "parni valjak" je propuštao da iskoristi jedan od najvećih fudbalskih poklona - igru 11 na 10. 

Dotaći ćemo se još jedne statistike, ne preterano vezane za crvene kartonem, koliko za ofanzivu, pre nego što se vratimo na originalnu temu, zato što joj je neophodno posvetiti paragraf ili dva. U prvi plan stavljamo špic napada Partizana, koji trenutno predstavljaju Erik Kojzek, Že i još uvek "zeleni" Marko Lekić. Iako je Brazilac pokazao protiv Hetafea kako "devetka" može uticati na igru i kada nema golgeterskog učinka, zabrinjavajuć je podatak da je posle deset utakmica, ova trojka postigla samo jedan gol - pogodak koji je potpisao Slovenac protiv UNA Štrasena. 

Uporedimo li ovaj učinak sa startom prošle sezone, kada su Jovan Milošević i Andrej Kositć zajedno postigli deset golova na istom "uzorku utakmica" (pritom se tada počelo od takmičenja u kvalifikacijama za Ligu Evrope - ozbiljnijem nivou takmičenja), uvidećemo diskrepancu koja i te kako brine - napad "parnog valjka" ne doprinosi onako kako se od njega traži. Vratimo se i na godine unazad - svaki evropski i domaći uspeh je obeležio efikasan napadač - od Klea, preko Uroša Đurđevića, Leandra Tavambe, Umara Sadika, pa sve do Rikarda Gomeša. Tu možemo i dodati Abubakara Oumarua koji nije bio "klasična devetka", ali ga je Zoran Milinković i te kako koristio na tom mestu i ovaj mu je vraćao. A svakako možemo napomenuti i Ognjena Ožegovića koji je golom protiv Jang Bojsa kupio navijače.

Da je u pitanju neka preferenca trenera, te da golovi dolaze sa krila, mogli bismo da "svarimo" ovu činjenicu, ali setimo se sezone Ilića u Čukaričkom i uvidećemo da su čak 22 od 54 postignuta gola dali Marko Rakonjac i Đorđe Jovanović kao najistureniji u timu. Dukens Nazon je isto činio u sezoni 2022/23, kada je Ilić trenirao CSKA iz Sofije, a takođe su efikasni bili i Nikolaos Vergos i Karol Angielski sa 14 golova između njih u takmičarskoj godini 2023/24. za vreme legende Humske u Atromitosu. 

Za efektivan Partizan protiv jakih timova, potreban je i njuh za gol, a njega trenutno jednostavno nema. A što se tiče bizarnosti oko primanja golova i manjka postignutih kada je Partizan brojniji - diskrepanca nam sugeriše dve stvari. 

Prva je da ekipa Saše Ilića prevashodno pati od ozbiljnog psihološkog problema, jer ako tim koji ume da napadne kada su snage izjednačene, zastrani kada je u prednosti, nazire se ozbiljan mentalni problem u preuzimanju uloge favorita i korišćenju iste. Koncentracija svakako ima udela u tome, iako se trener "valjka" sa time ne slaže, ali psihološka blokada je u prvom planu i u rečima šefa struke. 

"Iskreno, ne znam šta se dešava. Imamo ozbiljan problem kada igramo sa igračem više, kao da se momci u potpunosti opuste. Koliko god pokušavali da ih upozorimo, desi se suprotno – ne shvataju situaciju dovoljno ozbiljno. To nije pad koncentracije, to su neshvatljive greške koje nam se ponavljaju. Nemam problem kada nas neka ekipa nadigra, ali mi izuzetno lako primamo golove. Bila su njihova dvojica protiv naše petorice u odbrani i tako smo primili drugi gol. O trećem neću ni da govorim", rekao je Ilić na konferenciji za medije posle duela. 

Što se druge "sugestije" tiče, ona se mora staviti kao teret na leđa stručnom štabu. Jer Partizan očito nije dovoljno pripremljen za situacije "11 na 10". Jednostavno, taj višak prostora koji ostavlja upražnjeno mesto, a koji ekipa mora kreirati brzim izvođenjem akcije i stvaranjem "viška" u određenoj regiji terena, nije primetan sem u nekoliko navrata, kada bi akciju često upropastio poslednji pas (kao kod jedne situacije koju je imao Idrisu Baba), ili realizacija (Milan Roganović sam pred golom Davida Sorije; Erik Kojzek u nadoknadi duela sa Hetafeom; Že u dva navrata protiv Radničkog; Demba Sek protiv Tobola kod kuće i na strani...). 

Iz ofanzivne impotentnosti, stvara se dodatni pritisak na već nestabilnu odbranu koja lako puca. I ne samo to, zaostajanje igrača u fazi napada je posebna tema. Uzmimo kao primer akciju Hetafea kod drugog gola. Kako je i sam rekao Ilić, dva igrača španskog kluba su praktično "izmešala" petoricu crno-belih. Ali teško je ne uvideti da se brojno stanje na početku opasne situacije, i na kraju (a potrajalo je) u odbrani Partizana nije promenilo. Ni u jednom trenutku, nije napravljen takozvani "overload" šesnaesterca i čak su brzopotezni "azulonjesi" održali čas o tome kako se stvara prostor. 

Teško je pronaći termin kod nas, u srpskom jeziku, koji dovoljno "udara", a koji može da opiše kako ekipa koja je u prednosti konstantno dopušta protivniku da je nadmudri i poentira. Ali smo zbog toga blagosloveni oštrim "kokni" akcentom i slengom kojim nas je "častio" radnički deo Londona Ist, End. Skovali su Englezi termin "botlters" za timove koji u favorizovanom položaju uvek nekako uspeju sebi da pokvare sreću i zdušno su ga koristili godinama za Arsenal (koji se na kraju slatko smejao). 

Sada, shodno i zgodno je krstiti prvotimce Partizana ovim imenom, jer ono što viđamo nedeljama unazad, samo potvrđuje naše dve centralne "sugestije" teksta. Na kraju ćemo završiti sa optimističnom notom - Partizan se prvi put u evropskim kvalifikacijama nalazi u podređenom položaju i prinuđen je da juri rezultat protiv kvalitetnijeg rivala. Ovaj put, samo bi novi krah uz igrača više doveo do takozvanog "botlinga". Možda samo u tome leži nada "parnog valjka" u revanšu u kojem će morati da juri dva gola protiv ne toliko uigranog, ali ipak impresivnog, Bordalasovog defanzivnog zida.