Od Krojfa, Panenke i Borusije do finala Lige Evrope: Beograd je ponovo pozornica najveće scene

Proći će 56 godina između dve večeri, dva stadiona, države i dva potpuno različita fudbalska sveta. Kada 2029. godine na teren Nacionalnog stadiona istrče finalisti Lige Evrope, Beograd će ponovo postati neutralna pozornica (možda i ne bude neutralna) jedne od najvećih utakmica evropskog klupskog fudbala.

UEFA je u utorak na sednici Izvršnog komiteta u Solunu odlučila da novi Nacionalni stadion Srbije bude domaćin finala Lige Evrope 2029. godine. Srbija je za organizaciju konkurisala i za 2028. i 2029, a Beograd je dobio drugi termin, dok će se godinu ranije finale igrati u Bukureštu.

Za prestonicu Srbije biće to drugi put u istoriji da će organizovati jedno veliko klupsko UEFA finale (jedna utakmica). Poslednji put, u to vreme kao glavni grad tadašnje Jugoslavije, Beograd je 30. maja 1973. organizovao finale Kupa evropskih šampiona i ono je igrano na stadionu Crvene zvezde. Popularna "Marakana" ugostila je te prolećne večeri brojne navijače Ajaksa i Juventusa, a u najlepšem sećanju grad na ušću Save u Dunav ostao je pristalicama amsterdamskog kluba. 

Učesnici finala danas nisu u vrhu evropskog fudbala. Ali, tada… Tada je sve bilo drugačije, bili su moćni i nemilosrdni.

Na jednoj strani stajala je generacija koja je tih godina menjala fudbal. Johan Krojf, Johan Neskens, Rud Krol, Ari Han, Vim Surbir, Piet Kajzer, Džoni Rep... Ekipa koju je sa klupe vodio Štefan Kovač, a čiji su temelji postavljeni, naravno, u eri Rinusa Mihelsa, već je dve godine uzastopno bila prvak Evrope.

Na drugoj strani čekao je Juventus sa Dinom Zofom, Fabijom Kapelom, Frankom Kauzijom, Robertom Betegom, Pjetrom Anastasijem, Žozeom Altafinijem...

Prema podacima UEFA, na stadionu Crvene zvezde bilo je gotovo 90.000 gledalaca. A dugo očekivano finale praktično je rešeno čim je počelo. Igrao se peti minut kada je Džoni Rep pogodio mrežu Zofa.

Ajaks – Juventus 1:0. Tako je i ostalo do kraja...

"Kopljanici" su u Beogradu treći put uzastopno postali prvaci Evrope, što pre njih još od dominacije Real Madrida pedesetih niko nije uspeo. Legendarni Johan Krojf je te večeri kao kapiten podigao pehar u Beogradu.

Teško da je tada iko od gotovo 90.000 ljudi mogao da pretpostavi da će proći više od pola veka pre nego što grad ponovo dobije priliku da ugosti finale (jednu utakmicu) velikog evropskog klupskog takmičenja. Istini za volju, "Marakana" je tri godine kasnije, 20. juna 1976. bila domaćin finalistima Evropskog prvenstva, koje je ostalo upamćeno po pobedi Čehoslovačke nad Nemačkom i još jednim istorijskim momentom, kojim je okončana borba za titulu.

Posle 2:2 i produžetaka stigli su penali, a Antonin Panenka je protiv Sepa Majera izveo udarac koji će zauvek poneti njegovo prezime.

Čuvena "Panenka"!

 

 

Sedamdesete godine prošlog veka bile su zlatne za stadion Crvene zvezde. Ako su počele evropskim klupskim finalom u KEŠ-u, a nastavile se utakmicom reprezentacija za titulu UEFA EURO 1976, završene su prvom utakmicom dvomeča za pehar Kupa UEFA u sezoni 1978/1979. Zvezda je na svom terenu ugostila Borusiju iz Menhengladbaha, odigrala 1:1, a kasnije u revanšu, koji je odigran u Dizeldorfu poražena 0:1, pa je na prvi i jedni evropski pehar (daleko vredniji) morala da sačeka još 12 godina.

Beograd jeste bio grad velikih evropskih finala. Ali, dugo, dugo je bio van mape... Sve do danas.

Nacionalni stadion, koji se gradi u Surčinu, predviđen je za nešto više od 52.000 gledalaca. Nema sumnje da će prestonica Srbije, kao i svaki put do sada, položiti ispit u organizaciji i gostoprimstvu najvećom ocenom.

Krojf i Ondruš su dva velika pehara podizali na staroj "Marakani". Ko će ga 2029. vinuti iznad glave na novom Nacionalnom stadionu, saznaćemo za nešto manje od tri godine.

Ali jedno već znamo... Veliko evropsko finale vraća se u Beograd!