Koferi Saše Ilića i Aleksandra Stanojevića

Teško je napustiti mesto koje vam obeleži praktično život. Selidba je emotivno iscrpljujuća stvar, naročito kada se napuštaju granice sopstvene zemlje, jer ubrzo kao brzi voz stiže ta realizacija da je nemoguće poneti sve. Da je moguće preneti čitav život, onda bi se i na odlazak gledalo kao nešto trivijalno, kao na formalnost koju valja samo ispuniti. A sa druge strane, postoji i druga strana istine koja pokazuje da sve s godinama stečeno i ostvareno, a što nešto znači, zapravo staje u jedan kofer. 

Sa takvim jednim osećajem se suočava junak autofikcije Sergeja Dovlatova ("Kofer"), nakon što napušta Sovjetski Savez i migrira u SAD, a tamošnje birokrate mu objašnjavaju kako mu je dozvoljeno da ponese dva kofera sa stvarima. Prvi i logično pitanje je - kako spakovati 30 godina života u jednu torbu? Ispostavlja se da mu je bio dovoljan samo jedan... 

Sagledavši priču Saše Ilića i Partizana koja sa prekidima traje 18 godina i nekoliko meseci, logično je zapitati se, da li sve što je legendarni kapiten iz Humske učinio za crno-bele može da stane u dva kofera? Ali, ako podelimo igračku i trenersku karijeru, očito je da je druga torba potpuno suvišna. 

Za prvih 18 godina, Ilić može zadovoljno da spakuje 11 trofeja državnog prvaka (ma kako se ta država zvala) i sedam titula u Kupu, uz dva plasmana u Ligu šampiona. Potpuna dominacija kakvu je Partizan pokazivao praktično tokom čitave njegove fudbalske karijere, nešto je što se ne može sameriti sa onime što je popularni Sale zatekao kada se na opšte zadovoljstvo svih navijača vratio na stadion "JNA". 

I onda je usledio sudar sa realnošću. Bolje reći, možda, susret sa novim Partizanom - onakvim kakav Ilić ne poznaje, kakav nije video, za koji nije igrao, u kojem nije stasavao, odrastao, sazrevao. Neki drugi klub i neko drugo vreme. I da, nesumnjivo je da deo odgvornosti za najgori crno-beli klub u (modernoj) istoriji ide i na ruku stratega koji je vodio tim, da neke njegove odluke nisu bile najlakše svarljive za navijače (čitaj: kredit kakav je imao Demba Sek, pod kojim god uslovima i pritiscima, nešto je na čemu se gradi autoritet) i da možda Sale i nije trener kakav je potreban Partizanu, makar po njegovom umeću, jer se fudbalski renome nikako ne može i ne sme sporiti. 

Uprkos svemu pobrojanom, potpuno je legitimno postaviti pitanje - zašto je drugi kofer Saše Ilića prazan?

Starsport

Zbog čega nema nijedne uspomene iz trenerskog mandata kapitena iz Humske koju ovaj mora spakovati jer predstavlja sastavni deo i jednu priču u njegovom životu? Čak i Srđan Blagojević, koji po statusu ne može da se poredi sa Ilićem, uvek će imati barem one evropske kvalifikacije u kojima se publika ponovo zaljubila u Partizan. Ta euforija, nemerljivo je bila snažnija i osetnija nego trenuci inspiracije koje je Saletov tim imao protiv Hetafea. Da li zbog velikog broja domaćih igrača koji su ponikli u klubu, da li zbog novog talasa i pravca kojim kojim je klub krenuo? Još relativno sveže uprave, i dalje tretirane kao spasiloca u odnosu na talački odnos u kojem je prethodno rukovodstvo držalo tim? Nevažno je... 

Činjenica ostaje da Ilić sa sobom iz Humske ovaj put ne nosi ništa, sem onoga što je već doneo - 18 trofeja i 18 godina čiste ljubavi, koja uprkos rezultatskoj katastrofi, nije splasnula i navela navijače da se ogreše o svoju najveću legendu. 

Pogledajmo trenere koji su sedeli na klupi "JNA" pre Ilića. Može li neko da kaže da je Savo Milošević bio stručniji, kada je preuzeo ekipu i došao do Kupa Srbije, poslednjeg na crno-beloj strani Beograda do danas? Može li neko reći da je trofej u Kupu Ivana Tomića došao zbog trenerskog kvaliteta nekadašnjeg fudbalera? Kako je prošao prvi mandat Miroslava Đukića, i da li su u drugom baš njegove zasluge za trofej u već dvaput pomenutom takmičenju? Jel trenerska karijera Lotara Mateusa bila za dičenje, pre nego što je osvojio šampionat u Srbiji i stigao do Lige šampiona? A titula Vladimira Vermezovića u prvom mandatu? Pa na samom kraju, uporedite karijeru Aleksandra Stanojevića pre nego što se kao mlad stručnjak obreo u Partizanu i ispisao istoriju, sa Ilićevom. Gde je tu očiti raskorak između znanja dva stratega? 

Niko pre dolaska u Partizan nije mogao da se pohvali slavnim trenerskim uspesima. Crno-beli dres ih je napravio igračima, a potom ih je i napravio trenerima. I to je jedan trend u Beogradu koji izostaje već godinama. Ne samo da Partizan nema više legende na terenu na koje bi mogao da se osloni (upravo je zanimljivo da je gotovo svaki od pomenutih stratega sarađivao u jednom trenutku sa Ilićem kao igračem), nego i ne pravi stratege koji kasnije napreduju i postaju veoma solidne vođe sa klupe. 

Čak se može reći da je crno-beli klub postao "grobar" trenerskih karijera. Od Žarka Lazetića (koji je radio kao v.d. 2019. godine), pa nadalje, dolazak u Partizan je postajao poslednja ili pretposlednja stanica. Ilija Stolica je zaboravljen, Igor Duljaj i Albert Nađ su se pokazali kao strukovno "nedostojni", Blagojević je otišao u fudbalsku izolaciju u Rusiji (gde mu ne ide dobro), pitanje da li je vredno pomenuti Nenada Stojakovića i Damira Čakara, a na kraju kolone, najteže priznati, stoji Ilić i pitanje je koliko će epizoda u crno-belom dresu uticati na dalju karijeru. 

Pouzdana imena nemaju šta da traže u klubu čija kasa je i dalje oronula, a neki postupci i načini donošenja odluka krajnje upitni, a mlada imena teško pronalaze izlaz i (čini se) bezizlazne situacije, te time sebi potpisuju smrtnu presudu. Umesto odskočne daske i dobroutabanog puta za početak trenerskog posla, Partizan je postao mesto gde stratezi odlaze u fudbalsku opskurnost i to ne može biti i nije njihova greška. 

Takva jedna situacija, u kojoj Saša Ilić nije dočekao ni da pokuša napasti Kup Srbije, dovela je upravu kluba u ćorsokak iz kojeg su već morali da se čupaju upravo dovođenjem Saleta. Ko je sledeći? 

Ponovo se pominjalo ime Žarka Lazetića, ali ni ovaj put neostvarena i nedovršena ljubavna priča bivšeg trenera TSC i crno-belih neće biti ostvarena. Na scenu po četvrti put stupa Stanojević. A šta je u njegovim koferima? 

Možda je bolje reći koferom, jer kao i u Ilićevom slučaju, sve što sa sobom nosi, već ostvario je u svom prvom mandatu. Da, u pretposlednjem jeste vodio paklenu trku sa Crvenom zvezdom i ostvario najveći broj bodova u klupskoj istoriji (98), ostavši kratak za dva poena, ali takve statistike sa sobom ne nose potvrdu o ostvarenom uspehu. Drugo mesto nije i nikada ne sme biti uspeh, već isključivo uteha, kakva bi ove takmičarske godine mogla da se svrsta u domen čuda. 

Zasigurno se u Stanojevićevim koferima, njegovom voljom, nije našao ni način na koji je napustio Humsku poslednji put. Kada je nakon katastrofalnog derbija došlo do sukoba u svlačionici, a potom i fizičkog napada od strane navijača. Kada je je konferenciju za medije držao sa flasterima na licu i sa iskrenim suzama u očima. Da je kojim slučajem te uspomene spakovao, teško da bi danas sedeo tu gde jeste. Podsetićemo i na tadašnji diptih koji smo skrojili, a čiji je zaključak bio: 

"A doktor mu mnogo odlučnije odgovara: 'Ko ti je kriv što si se vraćao?'" 

I ovaj put, isti lajtmotiv bdi nad Stanojevićevom glavom, a potez povratka, makar sa njegove strane definitivno predstavlja ludost, što je i sam priznao. 

"Bilo je teških trenutaka. Ne znamo kakvo vreme dolazi. Ne bih voleo da se politizuje. Nama je bitno da se kroz rezultate izborimo za poštovanje u državi. To je moj korak. A kako ćemo posle biti tretirani - videćemo. Nisam se promenio. Možda sam zreliji i iskusniji, ali nisam mirniji. Svi oko meni su rekli da je ludost što se vraćam i šta ćeš da uradiš što već nisi. Navijači su te i voleli i kudili. E, to je ludost. Kad me Raća pozvao - nisam verovao. Samo su emocije počele da naviru. Da ne pričam sad o grobarstvu. Dugo sam ovde, ali to je ludost koju ne kontrolište. Moj kolega Marko Nikolić me je pitao šta osećaš u stomaku i kad sam rekao šta osećam dao sam mu odgovor pre nego direktoru". 

Što se kluba tiče, i tu smo dobili prikaz realnog stanja stvari, jer su priznali čelnici da Stanojević predstavlja proverenu opciju koja zna kako da se nosi sa situacijom i pritiskom. Međutim, iz godine u godinu, ta situacija postaje sve gora, što se upravo može oličiti u epizodama ovog stratega u klubu. Počelo je bajkovito, a okončalo se košmarno. Ili smo barem mislili da se okončalo, pošto teško da je bilo ko pri zdravoj pameti mogao da prejudicira i četvrti povratak. 

Logika nalaže da, kao i Stanojevićeva karijera (očajni izlet u Karagumruku kao poslednja stanica u CV-ju), silazna putanja jeste neizbežna strnjika kojom će proći trener i klub. I samo je pitanje, da li može gore od onoga što smo već videli u Humskoj posle derbija pre dve godine, što se tiče Stanojevića, i može li lošije što se tiče rezultata kluba ove sezone. 

Zaključak se sam nameće. Umesto nečeg novog, klub se okrenuo stagnaciji - svojevoljno i pomirljivo. A ta stagnacija teško da će doneti bilo kakav uzlet i promenu kakva bi mogla da izvede Partizan iz očajne pozicije u kojoj je trenutno. Teško i da će Stanojeviću biti potreban još jedan kofer posle četvrtog mandata, baš kao što ni Iliću nije bio potreban posle prvog trenerskog. Dolazak aktuelnog trenera jeste korak ka trenutačnoj stabilizaciji, ali ne i korak unapred kakav su mnogi očekivali kada je Ilić došao u klub, ili kada se pominjalo ime Žarka Lazetića, ili kada je nova uprava preuze rukovođenje, a za to je potrebno da neko pored trenera snosi odgovornost i objasni zbog čega ni dve godine posle Miloša Vazure i Milorada Vučelića, osim u par finansijskih reformi i postupaka u odnosima sa javnošću i medijima, klub ne funkcioniše kao zdrav organizam, već bolesno telo diva koji proždire svoje legende.