Iskrena i nužna skromnost najvećeg: Nisam ovde kao legenda, već kao trener

Završen je i taj veliki dan u Humskoj - Saša Ilić je postao trener Partizana i tako na neki način preuzeo poziciju koja kao da mu je bila obećana još od trenutka kada je 2019. godine rešio da napusti fudbalski teren i preseli se ubrzo na klupu za stručni štab i rezervne igrače. 

Put nije bio nimalo lak - počeo je preko Čukaričkog, išao preko trnovito i bolno izgubljene titule u Bugarskoj sa posrnulim velikanom, CSKA iz Sofije, a nakon lutanja u Grčkoj, Rusiji i Azerbejdžanu, došao je trenutak, slobodno možemo reći, za povratak domu. Zato možda nikada više nije odgovarao, iako je dosad, čini se, podizan bezmalo stotinu puta, šal sa natpisom: "Partizan, moja kuća". 

I bilo je kao da je Ilić došao kod kuće. Već viđena lica, očito nostalgični osmesi i prepoznavanja sa ljudima koje poznaje više od dve decenije. Nismo navikli da se neki trener u Humskoj pre svakog postavljenog pitanja novinara razvuče kez preko lica, svestan broja intervjua koji je imao sa baš tim predstavnikom medija, sati provedenih na pripremama, posle utakmica, na slavljima zbog velikih evropskih noći i izjava posle jednako velikih kontinentalnih krahova. 

Upravo to je ono što popularni Sale donosi, a na neki način i vraća u Humsku - tradiciju. Jer mora se reći - svaka čast svim prethodnicima bivšeg veziste, pre svega onima koji odišu onime što se naziva "grobarština", kao što su Savo Milošević i Igor Duljaj, ali niko od njih, pa čak ni najveći pobrojani, ne nose sa sobom aromu tradicije i osećaj pripadnosti kao neko ko je kapitensku traku oko ruke imao više od 15 godina u nekoliko navrata. 

Pobrojite samo trofeje - četiri trofeja SR Jugoslavije, jedna šampionska titula SCG, šest naslova prvaka u Mozzart bet Superligi Srbije i čak sedam nacionalnih kupova - ma kojoj državi oni pripadali... Niko ih nije sakupio kao Sale. Oba učešća u UEFA Ligi šampiona - oba sa Ilićem na terenu. Sve što je Partizan u modernoj eri postigao, postigao je sa prepoznatljivim brojem 22 u sredini igrališta. 

I uprkos svemu ovome, skromnost je prvi utisak koji Sale odaje. I to ona prava, iskrena, ona koja se ne oslanja na lošu situaciju u klubu, ruiniranu kasu i veoma velike poteškoće prilikom dovođenja igrača. U prvi plan, Ilić je stavio svoje iskustvo kao razlog zbog kojeg ranije nije preuzeo klub, a ni aktuelni trenutak nije hteo da predstavi kao "pravi". To će pokazati rezultati, iako ih on već dovoljno ima da se ne mora nikome dokazivati više. 

"Imao sam dva poziva pre 4-5 godina, možda tada nisam osećao spremno. Sada imam iskustva, ranije možda nisam bio toliko siguran, možda je trebalo malo više vremena. Videćemo da li je pravo vreme, ali ubeđen sam da neke stvari možemo da popravimo. Moj opseg zadatka je teren i igrači. Tu se nadam da neće biti problema, trudićemo se da u hodu dovodimo igrače koji će poboljšati kvalitet igre. Kod nas se prosek ne trpi, samo radom i moći možemo da dođemo do onoga šta želimo", rekao je Ilić. 

Niko mu ne može skinuti oreol legende. Niko - osim njega samog i zato je vrlo simptomatično bilo kada je Ilić istakao da na klupu ne seda kao legenda, već kao trener, čiji će se uspesi meriti, ne starim lovorikama, već novim rezultatima i postignutim na terenu. Jedino što je onako, između redova, zatražio Ilić, bilo je razumevanje za mlad tim, koji, videli smo, još uvek nije prošao ni kroz polovinu dečijih boljki na putu do ostvarenih i konkurentnih igrača. 

"U Partizanu se ne toleriše ništa što nije da si najbolji. Ali Partizan ima mladu ekipu, treba biti strpjiv. Ako uhvati ekipu ono što ja očekujem, onda možemo o nečemu većem da pričamo. U trenerskom poslu se puno menja. Ne poznajem puno trenera koji su duže od pet godina u jednom klubu. Sve zavisi od toga kako ćemo igrati, kakvi su rezultati. Ja sam ovde kao trener, ne kao legenda. Ostajem ako su dobri rezultati. Ako nemam, odlazak je neminovnost i ja to sve prihvatam", naglasio je Ilić. 

I da, odlazak će biti neminovnost ukoliko se dvogodišnji projekat (trajanje ugovora), pokaže kao neplodonosno rešenje satkano iz čiste nostalgije i sentimentalne privrženosti. Ali upravo zato, u tom periodu, najvažnije će biti strpljenje za Ilića i igrački kadar, jer Partizan sebi ne može priuštiti, kolokvijalno rečeno, još jednu potrošenu legendu. 

Posebno ne najveću od svih.