Da li je (suviše) rano za euforiju? Iliću se mora dati vremena...

Završetak Skupštine Partizana i odlazak Predraga Mijatovića iz kluba ozvaničio je početak letnjih poslova za preostale članove Upravnog odbora, pred kojima je veoma zahtevno leto - strpljenja nema, pokrića takođe, a svaki potez pažljivo će se meriti kako bi se ustanovila jeste li, ili nije, crnogorski funkcioner bio glavni problem i onaj koji je doprineo da crno-beli stagniraju godinu i po dana posle odlaska Milorada Vučelića i Miloša Vazure. 

Stoga, Danko Lazović je pozvao u pomoć onoga u koga nema samo on poverenje, već i čitava javnost koja pažljivo prati "parni valjak". Legendarni kapiten kluba, Saša Ilić, preuzeće uzavrelo mesto šefa struke i tako posle sedam godina pauze ponovo postati deo porodice koja ga vidi kao nezamenljivu figuru. Već na samom startu, ovo se može protumačiti kao vrhunski potez bivšeg napadača PSV, kao da je nakon ukazanog mu poverenja izvukao "keca iz rukava" i doveo možda i jedinog čoveka koji će dobiti apsolutno odobrenje i poverenje od strane navijača. Naravno, potpuno zasluženo, s obzirom na to šta je sve uradio za, lako možemo reći, svoj klub.

Očito, plus poeni za još mladog funkcionera koji u saradnji sa trenerom, ali pre svega i dobrim prijateljem, sada može da se okrene prelaznom roku, ali i regrutaciji sportskog direktora u Humskoj, koja je prošla kroz veoma turbulentnu godinu, a očito da joj predstoji i veoma turbulentno leto - puno prodaja i dolazaka. 

No, valja pogledati šta Ilić kao trener donosi Partizanu i koliko je opravdana inicijalna euforija koja se osetila kao kada su svojevremeno Vazura i Vučelić ispraćeni iz prostorija "Teleoptika". 

Deluje, prerano je otpočelo slavlje u crno-belom taboru, jer ni sam Saša ne može biti i nije čudotvorac. Trener može da izvuče maksimum iz igrača, ali maksimum aktuelnog igračkog kadra i dalje nije dovoljan kako bi se ugrozila Crvena zvezda koja ima privilegiju da već sada ima nekoliko veoma ozbiljnih pojačanja na svom frontu. Dakle, ako neko očekuje nepojmljivo bolju situaciju u i igračkom kadru u odnosu na prethodnu takmičarsku godinu, velike su šanse da se vara, jer za tako nešto realno osnova nema - dugovi nisu sanirani, kasa je i dalje u velikom minusu, a čak i da Ilićevo ime privuče neke bivše asove nazad u klub, ni to ne garantuje povratak u borbu za titulu. Pre svega, valja razmišljati o povratku na drugo mesto... 

Takođe, sam Ilić kao trener zasad predstavlja ne suviše provereno ime. Videli smo u slučaju Srđana Blagojevića, kako je njegova promocija dočekana sa velikom sumnjičavošću i podozrenjem od strane crno-bele javnosti. Zašto? Pa teško da bivši trener Astane, Debrecina i Inđija izaziva hvalospeve... Međutim, i kao takav, Blagojević je mogao da se pohvali osvajanjem šampionata Kazahstana. Naravno, nije u pitanju lukrativna titula respektabilnog prvenstva, ali je trofej - ono štp legendarni Sale trenutno nema u svojim vitrinama. 

Starsport

Pogledamo li renome Ilićevih klubova, videćemo da ne sijaju njihove značke više nego one koje je Blagojević imao na grudima. Sezona u Čukaričkom ga je preporučila posrnulom balkanskom velikašu, CSKA iz Sofije, gde je imao srpski trener prilično dobru godinu u kojoj mu je zamalo izmaklo čudesno osvajanje prvenstva i naslov prvaka. Nažalost, priča sa "armejcima" se nije nastavila, a tu je negde i počeo blagi pad u karijeri kapitena Paritzana, koji je vodio kratko Atromitos, Pari NN i Samgjat - bez ikakvog zapaženijeg uspeha u najmanju ruku. 

Ovime, ne pokušavamo osporiti Ilićev kredibilitet - daleko od toga, koliko je stručnjaka bez ikakvog iskustva prošlo kroz Partizan u poslednje vreme, teško da iko sme reći kako je Sale loša opcija. Posmatrano samo od poslednje titule šampiona pod komandom Marka Nikolića, šest stručnjaka je sedelo na klupi u Humskoj, a da pre toga nisu osetili prvi rang nekog prvenstva kao šefovi štabova. Ipak, deluje da trenutna karijera nije dovoljna kako bi se objasnilo na racionalan i sportski način zbog čega je makar polovina ljubitelja Partizana više priželjkivala Ilića, negoli Žarka Lazetića koji se pokazao kao ne samo perspektivni strateg, već provereno trenersko ime. 

I Aleksandar Stanojević i Slaviša Jokanović su nekada bili debitanti i prolazili kroz dečije boljke, kako bi dostigli visine na klupi Partizana. Nesumnjivo je, uprkos prethodnom trenerskom radu, moraće da ih prođe i Ilić, jer rad u atmosferi kakva trenutno vlada u srpskom fudbalu oko stadiona "JNA" teško može da se poredi sa bilo kojom vrstom pritiska. A naročito, ukoliko ste stručnjak koji je gotovo čitavu svoju igračku karijeru proveo u crno-belom dresu. Neko ko je dočekan kao nešto više od običnog trenera, ili igrača, neko ko je dočekan kao simbol kluba - baš onakav, kakav već godinama nedostaje Partizanu na svim mogućim pozicijama. 

Iz toga ugla, dolazak Ilića jeste najbolja moguća stvar, jer bi morao i mogao vratiti onaj neophodni stav, mentalitet i osećaj za grb, kakav je sam pokazivao dok je igrao u veznom redu, a i kakav je prenosio na svoje saigrače sa još nekim starosedeocima, kakvih danas više nema. Možda je na pomolu novi Jokanović, ko zna? Ali, važno je naglasiti da se valja srljati sa očekivanjima. 

Nije povratak kapitena magični lek, više liči na flaster koji je pomogao da krvarenje makar na neko vreme stane, ili uspori. Da bi rana bila sanirana, biće potreban ozbiljan rad od strane funkcionera, kako na tržišu, tako i u organizacionom smislu - nešto što nismo videli od dolaska aktuelne uprave. Do tada, samo je na navijačima da pokažu strpljenje, jer potrošiti još jednu legendu, a naročito takvu kakva je Saše Ilića, bila bi u najmanju ruku velika greota. Upravo do nje, mogu dovesti suviše velika očekivanja, bez razumevanja za aktuelni trenutak i sve što on nosi.