Diptih: Aleksandar Stanojević ili Petar Jakovljević?

Napravili smo jedan mali diptih. Na prvoj slici vidimo Aleksandra Stanojevića kako se vraća u svoj Partizan po treći put. Dolazi kao nosilac promena, kao onaj koji na sebe uzima posao koji u tom trenutku niko ne želi. Može se reći - liči na onog mladog neiskusnog junošu koji seda na klupu 2010. godine i odvodi tim bez pravih pojačanja, sa EPS znakom na grudima, i moćnim Anderlehtom (redovnim učesnikom Lige šampiona i Evrope) pred sobom, u najelitnije kontinentalno takmičenje. 

Dobro, ako ga neki ne prepoznaju, onda nemoguće da ne naziru lik onog Stanojevića iz edicije 2020. Stručnjak koji je preuzeo tim u rasulu od Sava Miloševića, povezao konce koji su na kraju ispleli osminu finala Lige konferencije i bio takmac u borbi za titulu Mozzart bet Superlige Srbije, osvojivši 98 bodova na tabeli - ostajući "konkurentan" do samog kraja. Navijači mu možda zameraju ubedljiv poraz od Fejenorda, a i neubedljive igre u grupi LK, ali koga za to briga sada, kada je Evropa misaona imenica već dve sezone, davno-prošla rana koja traje, ili kako bi to rekao ovaj sa sledećeg portreta "past continuos tense". 

E sada, ko je taj treći? Nemoguće da se jučerašnje skandiranje na poluvremenu i kraju utakmice odnosilo na čoveka sa pobrojanim uspesima... Da li su navijači Partizana stigli do poente na kojoj topovskim udarima gađaju Aleksandra Stanojevića, uzvikuju "Stanoje odlazi, izdao si klub Stanoje", provaljuju u svlačionicu, fizički se obračunavaju sa kime? Sa onim koji je u klub došao kada niko nije hteo. 

Teška šizofrenija je zavladala u Humskoj, oličena ne samo u fragmentiranoj, već i praznoj južnoj tribini. Derbi nije samo izgubljen, derbi je potpuno upropašten kao koncept posle sinoćnih 4:0 za Crvenu zvezdu, a sve to svalilo se na sliku, priliku i leđa čoveka sa druge fotografije. 

Presuda je stigla bez suđenja - Stanoje je kriv, tako se čuje sa "JNA", tako uzvikuju oni koji ni sami više nisu sigurni šta žele. Sve što ima svoje značenje u makronarativu može se uočiti kroz mikronarativ, koji je u ovom slučaju pronalazimo u drami Dušana Kovačevića, "Balkanski špijun". 

Za neupućene (ako ih uopšte ima) - radnja govori o šizofreniji jednog vremena, sa svešću čoveka pred "idealom" (sa velikim navodnicima) u nestajanju - strahom pred autoritetom koji "Ja" više ne može izneti, te bespogovorno prihvata već upoznata pravila na čiju torturu je naviknut, samo kako bi ispunio zahteve nekadašnjeg zakonika. 

MN Press

Aleksandaru Stanojeviću je nametnuto da sinoć odigra ulogu Petra Jakovljevića, koji se u radnji filma vraća u Jugoslaviju posle deset godina u nadi da otvori krojačku radnju - funkcionalni mikrosistem. Međutim, Ilija Čvorović, inače bivši zatvorenik "Golog otoka" umišlja u njemu nacionalnog izdajnika, špijuna, petokolonaša, ili koji je već termin bio popularan bio među ljudima što se u modernom vremenu nazivaju reformisanim staljinistima. Kostim ovog ludaka obukli su navijači u Humskoj sinoć, prihvativši da, usled nemoći viđene na terenu skandiraju pogrdno nekome čija slika visi u prostorijama kluba sa potpisom Lige šampiona ispod. 

Jakovljević biva progonjen, poslovne dogovore mu uništava mahniti starkelja sa manijom gonjenja, usput mu onemogućavajući sve pokušaje da na bilo koji način unormali odnos na relaciji čovek - vreme. Nepomirljivost sa činjenicom da Partizan više nije konkurentan, da "amaterski igrači" (reči novog SD Ivice Ilieva, koji je pre samo nekoliko dana na konferenciji za medije istakao da "o njima ništa loše neću pričati") igraju na "JNA", a da je za sve to odgovorno neobazrivo ophođenje unutrašnjih struktura, sada je pala na Stanojevićevu glavu. 

Logičan sled događaja reklo bi se: tim igra loše - trener ne radi svoj posao - trener dobije otkaz. Ali podleći pravilima "vakuumskih uslova" u trenutku kolektivne manije, je kao igrati fudbal na nizbrdici, sa jednim golom na vrhu, a drugim golom na dnu (pomalo podseća na derbi, zar ne ?).  

I kako se okončava drama? Potpuno nedužni Petar Jakovljević biva isprebijan, i na kraju beži sa stolicom oko ruke, dok ga čovek četvoronoške prati u borbi za goli život, pasiji. Upravo to vidimo na drugoj slici diptiha. Inače uspešnog čoveka na koga se vrši hajka i kači etiketa izdajnika propraćena potpunom nemoći neuračunljivog starca i njegove onemogućenosti da artikuliše sopstvenu patnju. 

Navijači Partizana moraju biti svesni da su svojim ponašanjem sinoć, doveli do proterivanja onog koji se svojevoljno vratio kako bi radio svoj posao, ono što većina nije ni znala, niti umela pre njega. Ne tako davno, velike pritužbe su upućivane na činjenicu da Albert Nađ, neko sa minimalnim trenerskim iskustvom, dobija ugovor na godinu i po dana, i to samo zato što niko drugi ne želi da preuzme na sebe "Damoklov mač" koji visi nad Humskom, a kada je to neko stručan i pre svega pouzdan uradio, isti ti koji su protestvovali, su konjsku dlaku o koju je bodež bio okačen, presekli nemilosrdno. 

To je slika, diptih, koji mora ostati u sećanju crno-belih, ona što je ne smeju zaboraviti. A šta prebaciti treneru? Može mu se zakačiti da je rekao "ovaj put idem do kraja", a otišao je do devetog kola (13 utakmica, tek tri pobede)! Nije istrajao u naporu da nadomesti svojim znanjem za neispunjene želje, poveruje u neosnovana obećanja, priče, bajke i basne, promaši dolaske, i spasi iznuđene odlaske. Dugo će ostati predstava onog harizmatičnog trenera sa podignutom šakom posle duela u Belgiji 2010. a verovatno i duže ona sa flasterima na licu, iz koje se čuje ironično "slikajte, slikajte" za novinare. Možda kada ih skine se nađe još neki Bata Stojković da kaže, "pa ti si bre neki mnogo veći izdajnik"

Kada već pričamo kroz poredbu i alegoriju, možemo zaključiti didaktički. Bora Todorović (koji igra Petra Jakovljevića) razgovara sa Mićom Tomićem u ulozi doktora, nakon što je prošao kroz četiri kruga pakla Ilije Čvorovića, i pita ga nemoćno "A šta da radim?"

A doktor mu mnogo odlučnije odgovara "Ko ti je kriv što si se vraćao?"