Kad čika Tonje pogura...

Posle dva vezana meča kod kuće, možemo konstatovati da je Partizan upisao dva trijumfa koja nije smeo da ispusti. Nakon Makabija, u "Beogradskoj areni" je pala i Baskonija i mada konačni rezultat pokazuje drugačiju sliku, ne možemo reći da je ekipa iz Vitorije bila otpisana već od prvog kvartala. 

Tačnije, gotovo suprotno, pošto je tri od četiri četvrtine, tim Velimira Perasovića uspevao da održi utakmicu u egalu na opšte nezadovoljstvo domaće publike koja je očekivala da se crno-beli olako prošetaju preko poslednjeplasiranog tima u takmičenju i zasigurno jednog od slabijih rostera koje smo prethodnih godina imali prilike da gledamo u Evroligi. Delovalo je da Beograđanima ne ide dobro u pokušajima da zadaju poslednji udarac protivniku, ali u presudnom trenutku, "pojavio se" novooporavljeni Tonje Džekiri i sa dva koša sa poludistance doneo Partizanu osam poena vođstva, da bi potom finalni udarac zadao trojkom Alesandro Pajola. 

Pod navodnike smo stavili reč "pojaviti", zato što je upravo centar crno-belih bio protagonista današnjeg susreta - sa najviše poena (17) i najviše skokova u svom timu (6) i to za samo 21. minutu provedenu na terenu. Ovakav učinak je i te kako zadovoljavajuć za bilo kojeg igrača, a kamoli onog koji se tek vratio posle četiri propuštene evroligaške utakmice, to jest gotovo mesec dana pauze. 

Upravo Džekirijeva uloga bila je nešto što je nedostajalo Partizanu prethodnih nedelja i tome valja ukazati nešto više pažnje. Već neko vreme, sugeriše se da je hijerarhija među crno-belima i više nego jasna - Karlik Džons, pa svi drugi. Tačnije, ko god da se pojavi, dobrodošao je, ali načelno to mesto takozvanog drugog igrača, konstantno je menjalo lice. Čas bi to bio Luka Vildoza koji sa klupe unosi potpuno novu dimenziju u igru, čas Nikola Tanasković koji je i protiv Baskonije pokazao koliko može, a naravno često su umeli i da se fantastično pokažu Lamar Stivens, te sve bolji Itan Tompson, čiji progres može biti usporen povredom stečenom na sinoćnjem susretu. 

No, nekako, kada je Džekiri na parketu, postaje sve učestalije da upravo njemu pripada ta suvozačka pozicija pored Karlika. Možda mu primarna uloga nije da zatrpava obruče, ali nekoliko puta ove sezone je to i te kako uradio. Kao što smo rekli, Baaskoniji je ubacio 17, Bajernu takođe, Parizu 15, Realu 11 poena, a Panatinaikosu devet, što nije nimalo loš učinak u kontekstu čitavog tima, čiji je najbolji košgeter na pomenutom susretu bio Kevarijus Hejs sa 10 poena. 

I to je zaista nešto što je neophodno Partizanu - sigurne ruke koje ne pripadaju Karliku Džonsu, a koje su spremne da na neki novi način ugroze protivnika. Ono što Tonje donosi timu, to svkako jeste. Pre svega, zato što nije klasičan centar koji voli da prihvati svaku priliku da se uhvati za obruč. Poeni koje Džekiri donosi i ističe kao sebi najdraže, jesu oni sa poludistance, često korak izvan reketa - ponekad leđima ka korneru, kao protiv Baskonije, a ponekad i kada je iza njega takozvana "kapica".

Neretko, ovakvi šutevi su u modernoj košarci smatrani neefikasnima. I to sa razlogom. Matematički gledano, šutevi sa poludistance često dovode negde između 35 i 40 odsto uspešnosti, što dovodi do svega 0,75 poena po pokušaju u proseku (PPA). S obzirom na to da šutevi za tri vrede 50 odsto više, a da šutevi oko obruča imaju značajno bolju konverziju, jasno je zbog čega treneri još od mlađih kategorija sugerišu igračima da izbegavaju pokušaje sa poludistance i zakorače koji metar napred ili nazad, ukoliko im prilike to dozvoljavaju. 

Međutim, upravo zbog toga, ovi šutevi često ostaju nebranjeni, zbog čega majstori pomenutih pokušaja neretko profitiraju. U NBA, to su bekovi poput Demara Derouzena i Kevina Durenta često umeli da kažnjavaju rivale ukoliko bi im u ovom prostoru ostavili mesta. Što se Evrolige tiče, čak smo i u Partizanu pre nekoliko sezona mogli gledati ubitačnost sa poludistance, kada je komandovao crno-belima kapiten Kevin Panter. 

Trenutno, Džekiri uspeva da utilitarizuje ovaj rizik rivala koji neretko i svesno ne brane ove pokušaje znajući za efikasnost. Recimo, upravo su dva šuta koja su donela +8 crno-belima u poslednjem kvartalu bila potpuno nesputana i neometana, a Džekiri je lako mogao da poentira na svoj omiljeni način. 

Naravno, nije samo do poludistance. Džekiri je prošle sezone dobro upoznao stil Đoana Penjaroje i imao vremena da se privikne na akcije koje jedan deo ekipe i dalje uvodi u sopstvenu rutinu. Sjajno građenje i postavljanje na ofanzivnom skoku, često mu omogućava lake poene iz druge šanse, a malo-pomalo, nekadašnji as Fenerbahčea i CSKA dolazi do zavidnog gošgeterskog učinka, često i neosetno skidajući teret sa Džonsa, sa kojim ima odličnu saradnju u pikenrolu. 

A samo valja imati u vidu da je Džekiri prethodne sezone stigao kao iznuđena opcija na poziciji "pet", nakon odlaska problematičnog Tajrika Džonsa. Upravo tada, već je bilo jasno da je Partizan uspeo da dovede više od igrača koji će samo popuniti rotaciju do kraja takmičarske godine, s obzirom na to koliko se brzo uklopio i koliko je efektivno pravio razliku na terenu. Recimo, podsetimo se i meča sa Fenerom od minule sezone, kada je Tonje izostao, te kada je delovalo kako bi upravo njegovo prisustvo promenilo tok utakmice u Istanbulu i potencijalno donelo jedan veliki "brejk". 

I ove sezone, pitanje je da li bi upravo Džekiri bio taj koji bi mogao da promeni ishod meča sa Asvelom. Ono što je dobro, jeste činjenica da sada mesto u reketu izgleda i više nego popunjeno. Dolaskom Krisa Silve, Partizan je zatvorio centarsku rotaciju i deluje da bi svaki od četiri igrača mogao da unese nešto novo na parket (mada se već pominje kako će, uz dogovor sa veteranom, registracija biti ukinuta Žofriju Lovernju, ne bi li se otvorilo mesto za Silvu). 

Samim tim, i Džekiri će imati više vremena na klupi, što i te kako znači u evroligaškoj sezoni koja ne prestaje da muči Partizan sa povredama. I pored svih njih, postalo je sigurno da ukoliko je "čika" Tonje spreman da pogura ekipu, teško da će biti suviše zime za crno-bele, ma gde oni završili na kraju takmičarske godine...