Pokazao si da imaš herca, sad pokaži znanje

Možda je reći: "Partizan nasuprot svim šansama slavio u večitom derbiju", preterivanje, jer su mnogi davali prednost crno-belima u odnosu na Crvenu zvezdu usled raznoraznih faktora - od domaćeg terena, preko takozvane šok terapije i novog trenera, do kadrovske situacije u taboru rivala, koja možda nije znatno gora od one u kojoj se nalazio domaćin pred veliki okršaj, ali svakako u velikoj meri umanjuje status apsolutnog favorita, koji bi u regularnim okolnostima sa trenutnom formom poneo tim Saše Obradovića. 

Međutim, nije preterano reći da se ekipa Mirka Ocokoljića i dalje nalazi daleko od ambicija kakve navijači i igrači Zvezde smeju sebi da dozvole. Partizan je na putu nezapamćenog oporavka - odlazak Željka Obradovića niko nije mogao ni da zamisli na početku sezone, a dramu kakva je ispratila njegovu ostavku ne bi mogao da izrežira Martin Skorseze, dok su od povrede Karlika Džonsa strahovali i oni najhrabriji, kada su shvatili da će njihov tim krenuti u novu takmičarsku godinu sa jednim prirodnim plejmejkerom. Ali na tom putu, "parni valjak" nije napravio ni prvi korak. 

Kada hladne glave sumiramo utiske posle derbija, trijumf u ovom okršaju jeste doneo neophodni elan i vetar u leđa ekipi koja je bila ne samo u strmoglavom rezultatskom padu, već i okružena negativnom energijom usled ostavke onoga kome je klupa u Areni bila praktično obećana poslednjih 33 godine. Taj trijumf je nešto što može da se proslavi, da se oseti na tabeli, da se provuče kao argument u kafanskoj raspravi tamo negde iza "dvojke", ali ne i da se uzme kao krunski dokaz da ovaj tim ima potencijala da dogura do pravog uspeha, recimo trofeja u AdmiralBet ABA ligi, a kamoli već dve godine iščekivanog mesta u plej-ofu (ili naknadno dodatom plej-inu, koji je malo kome prirastao za srce).

Verovatno da se svaki pošteni grobar prilično nasmejao izjavi trenera protivničkog sastava za Evroliga TV odmah po poslednjem sudijskom zvižduku. 

"Ništa, izgubili smo. Bili smo bolji, ali smo izgubili. To je to", rekao je Obradović u vrlo prividno nonšalantom, ali očito ljutitom maniru. 

U pitanju je jedna od onih čuvenih izjava, koja malo govori, za koju ni sam autor nije svestan da je pogodila pravo u centar, suštinu. Ali ne suštinu poraza Crvene zvezde, već pobede Partizana. 

Ono što se osporavalo crno-belima u prethodnom periodu, bio je stav na terenu. Razlog zbog koje su nastajale serije i serije poena u korist rivala, prazni minuti iz kojih nije bilo povratka, nisu se pripisivali taktičkoj pismenosti Željka Obradovića (oličenoj u devet trofeja Evrolige), već u manjku zalaganja kod mnogih prvotimaca. Prevashodno su se izdvajali Tajrik Džons, Duejn Vašington i Džabari Parker. I dok je poslednjepomenuti (čini se) na permanentnom produženom odmoru, dvojac Amerikanaca je i ranije beležio brojke, ali je gubio utakmice. Ponekad i dobijene. 

Sada je rival bio na drugoj strani štapa, koji je uglavnom bio koban po Partizan, a ponovo, razlog su Tajrik i Duejn. Da bismo ovu pobedu crno-belih mogli vrednovati na pravi način, moramo priznati šta je sve prethodilo poslednjem sudijskom zvižduku. Kao što je Obradović istakao, Zvezda je bila bolji tim tri kvartala. Da budemo precizni, 31 minut i 25 sekundi tačno. Kada je Devonte Grejem pogodio svoju poslednju trojku na meču u četvrtoj četvrtini, podmazana mašina je otkazala, a otpočeo je povratak crno-belih. 

On nije došao iz genijalne strategije i nekakvog "specijala" (kakve smo ranijih sezona mogli videti baš kod popularnog Žoca kroz njegove visoke/niske postave u završnicama mečeva), već iz dva vrlo lako uočljiva razloga. Prvi je loša igra Zvezde, drugi je ludost Partizana. Što se prvog razloga tiče, Saša Obradović je upisao svojevrsni poraz na meču. Njegovo izvođenje Džereda Batlera na hlađenje u poslednjem kvartalu se ispostavilo kao pogubno, s obzirom da je Amerikanac ušao u četvrtinu pogotkom, a do tog trenutka je u izostanku pravog doprinosa Kodija Milera-Mekintajera delovao kao najsigurnija ruka svog tima, pored Džordana Nvore.

Takođe, konstantni pokušaji da se "hladni" Mekintajer stavi u mismeč situaciju sa Tajrikom Džonsom nisu bili plodonosni, kao što je to bio slučaj kada je na terenu bio Bruno Fernando, prevashodno zato što je ovu rotaciju, nekadašnji igrač Tofaša mogao da isprati svojom istančanom agilnošću i spretnim rukama, koje su meč završile sa četiri ukradene lopte. Eventualno prebacivanje lopte kod Donatasa Motiejunasa u duelu (u dva navrata) sa Šejkom Miltonom, takođe nije donelo rezultat, jer Litvanac nije uspevao da probije žilavog Amerikanca, da bi potom dolazilo do udvajanja i potonjeg lošeg protoka lopte u napadu Zvezde. 

Kao što smo rekli, jedan razlog trijumfa Partizana je poraz trenera Zvezde, ali Obradovića nije porazio Mirko Ocokoljić, već sami igrači. Toga su svesni i igrači crno-belog tabora, što se može delimično i zaključiti po izjavi Duejna Vašingtona posle utakmice, u kojoj kao da je bocnuo prethodnog trenera, hvaleći aktuelnog.

"On nam veruje. Nikada nije vikao na nas. Taj osećaj podrške, i poverenje da ćemo učiniti ono što treba na visokom nivou je odlično imati", rekao je Vašington, potencijalno referišući na, malo je reći, ekspresivne rekacije Žoca. 

I ponovo, suština je u malo reči tu. Dok je Obradović pokušavao da na tabli ukroti svoje košarkaše, Ocokoljić im je dopustio da odigraju derbi hercom, što je bilo očito u igri upravo nekadašnjeg šutera Finiks Sansa. Oprobavao je sebe popularni Vaš tokom meča na svakakve načine - u prodoru, sa distance, sa poludistance, teške, lake pozicije, ali nije to bilo onako kako je moralo biti da bi se izvukao trijumf u derbiju - makar ne do poslednjih pet minuta utakmice. 

Tada Vašington nije promenio apsolutno ništa - nastavio je da šutira, da ulazi u reket, da se zaleće i igra glavom bez obzira, samo ovaj put, produkt je došao. Devet poena, prekopotrebna trojka, neverovatan šut preko ruke protivnika sa poludistance - ma sve je ulazilo, a upravo to je draž igrača kakav je Duejn. Kada se jednom zapale, nema gašenja. 

Partizanov Amerikanac se zapalio u poslednjih pet minuta i doneo onu neophodnu prevagu, u trenutku kada je Partizan sustigao Zvezdu, ali mu je falio taj poslednji dodir za potpuni preokret. Doneo ga je Vašington i to mu moraju odati i svi oni zaljubljenici u rad Željka Obradovića, ma koliko god bili nezadovoljni što je isti napustio Beograd uz očite sukobe sa igračkim kadrom. Jednostavno je - voleli ga, ne voleli, sa ovim timom se ove sezone živi. 

I upravo tu dolazimo do konačnog zaključka. Srce i luda glava su prelomili derbi i pokazali da crno-beli mogu pobeđivati u veoma teškim utakmicama i kada na klupi nije najveći trener u istoriji evropske košarke. Njegova taktika sudarila se sa razuzdanošću igračkog kadra, koji je na kraju izašao pobedonosno i sada ima dva vezana trijumfa u eliti. Ali pravi test dolazi u narednom periodu, jer nam je dokazano u više navrata da se od srca i ludorije ne živi na duže staze. 

Čekaju prvotimci Partizana novog trenera koji će implementirati svoj sistem i pokušati da organizuje ovu, krajnje nepredvidivu grupu igrača u koherentnu celinu, pri čemu će evidentno morati da joj ostavi prostora za sva iznenađenja koja igrači mentaliteta Vašingtona i Tajrika Džonsa nose sa sobom. Pokazali su da umeju da se bore na terenu i ponesu na leđima huk i breme arene, ali za pobede u nastavku će potrebnija biti hladna glava, mirna ruka i pažljiva računica kada se meč bude lomio. Tek kada vidimo Vašingtona i Tajrika kako strpljivo u poslednjih dva minuta meča čekaju da Nik Kalates ili, nadamo se uskoro, oporavljeni Karlik Džons organizuju savršenu akciju za ključna dva poena, a potom i isprate njihov poziv do perfekcije, moći ćemo da racionalno govorimo o eventualnim dometima ove ekipe. Bez toga, sve će ostati na starim lovorikama i slavlju u jednoj ludoj utakmici, koja se prepričava širom sveta.