Marija Čolić za TV Arena sport: Ne štedi pare za kofer, on će te pratiti tokom čitave karijere

Nova sezona kuca na vrata u Francuskoj rukometnoj ligi za dame. Devojka koja od 2016. godine svojim odbranama kroji igru i sudbinu Nice, Marija Čolić uoči starta njene, praktično 10. godine u pomenutoj zemlji, za Arenu sport govori o svom putu, predstojećim izazovima, ali i koferu punom sećanja, emocija, sreće... 

Sezona za igračice Nice počinje 30. avgusta, na obali juga Francuske, protiv Sen Amana, a o pripremnom periodu i početku kampanje, nekadašnja rukometašica Crvene zvezde govori ovako...  

"Ove godine je promenjen tim. Podmladili smo se i čini mi se da smo jedan od najmlađih timova u ligi. Sve je, generalno, izuzetno dobro, pogotvo u pripremnom periodu. Fizički se osećam dobro, spremno za sezonu i ulazim pozitivna u takmičarsku godinu. E sad, kako će biti uz neke promene, pogotvo kada su nam otišle tri najbolje igračice, videćemo. Sada smo na ozbiljnom testu. Na pripremnim utakmicama delovalo je to sve okej“.   

Šta je ono što Vas je privuklo kod Francuske?  

"Francuska me je prvo privlačila jer je jedna od najkvalitetnijih liga. Drugo, jedna je od najsigurnijih zemalja, u svakom smislu te reči. Izuzetno je lepa za život, što mi je bitno. I tu sam ponovo zavolela rukomet. Došla sam u Francusku pre 10 godina, i bila sam na prekretnici kada sam prelazila iz naše lige u, usudiću se da kažem, profesionalnu ligu, gde sam napravila neki korak napred. Prvo sam došla u Nim i to mi je bio najznačajniji potez u životu. Tada sam shvatila koliko volim rukomet i Francuska mi je osvežila emocije prema rukometu. Zato je za mene specifična ova zemlja“.  

U odnosu na stečeno iskustvo u inostranstvu, gde je Srbija danas i šta ovdašnjem rukometu nedostaje?  

"Prvo su finansije. Niko od nas ne bi otišao van Srbije ukoliko su finansije dobre i stabilne. Kasnimo za drugima, pogotovo kada vidim kako je organizovano sve u inostranstvu, eto i primera Francuske. To koliko vole ljudi rukomet ovde, kako se to marketinški iskoristi, hale su izvanredne, a pune. Tako da, iz te perspektive nedostaje nam mnogo. Pozitivna sam, volim tako da gledam na stvari i nadam se uvek promenama na bolje. Primetno je da je kod nas došlo do smene generacija u reprezentaciji. Vidim neka nova imena, evo, kadetkinje koje su imale dobar rezultat bi trebalo da daju zamajac da se Srbija malo podigne. Ne kažem da mi treba odmah da jurimo da budemo kao Francuska, Mađarska, ali barem na neki srednji nivo da se sve podigne, kako igrači ne bi morali da napuštaju zemlju u potrazi za egzistencijom“.  

Rani odlazak od kuće, kod mnogih sportsta, bio je pozitivan primer formiranja ličnosti. Da li je tako bilo i kod Vas?  

"Moje prvo iskustvo je kada sam iz Blaca dolazila u Beograd i veliki korak sam prošla već sa 14 godina. I teško je, iskreno, teško je. Svaka promena prija, ali je početak težak. Volim da kažem „kupi dobar kofer, ne štedi pare na koferu, jer će on da te prati tokom čitavog života, karijere“. Prvi put kada sam spakovala kofere i otišla za Beograd nije bilo lako. Adaptacija, privikavanje na novi život nije bilo nimalo lako. Ali, kako vreme prolazi, radiš ono što voliš i sve postaje stvar rutine i na kraju ti postane lepo. Bila sam devet godina u Zvezdi i zavolela sam Beograd koji i danas obožavam“.  

Kako je izgledao odlazak iz Beograda u Francusku?  

"Dolazak u Francusku je bio takođe težak, jer je i to nešto što prvi put osećam – odlazak iz svoje zemlje, ne razumem jezik, kulturu, gotovo ništa nisam razumela. Imala sam sreće da sam imala divne ljude oko sebe koji su mi pomogli da se adaptiram. Međutim, kada dođe prvi sudijski zvižduk, tada se sve menja. Svet staje, zaboraviš na sve eventualne probleme i poteškoće i fokusiran si na rukomet. Zavolela sam posle toga i Nim i Nicu“.  

Šta se nalazi sve u koferu Marije Čolić?  

"Ima mnogo lepih stvari jer volim da spakujem, uvek, samo ono lepo. Tužne i neke ružne stvari ne nosim sa sobom, jer ipak je kofer ograničen na 23 kilograma, što bi rekli na aerodromu (kroz smeh govori nekadašnja reprezentativka Srbije). Ima naravno tu mnogo i uspona i padova, puno emocija, a emocija je mnogo bitna u sportskom životu. I teško je bilo odvojiti emocije, sportskog i privatnog života. Bilo je teških dana i sve što se dobija tim težim putem na kraju bude mnogo lepo i bude ti draže."  

Koji je bio prelomni trenutak u karijeri?  

"Odlično pitanje. Treba razmisliti, ali da, bilo je više puta kada sam rekla sebi da ne mogu više. To je više psihički umor bio. Ne fizički. Fizički se ti odmoriš, ako treba spremiš za sezonu, odeš, trčiš, treniraš i spreman si. Prishički, mentalni, umor je nešto sasvim drugo. Kada dođeš i znaš da je loš dan, ne ide, treniraš, a i dalje ne ide, onda dođe do pitanja „da li treba da radim ovo, da li je to neki znak“ i toga je bilo. Ali, tu se vidi snaga uma, snaga nas sportista i to je deo profesionalnog života“. 

Stiče se utisak da je generacija devojaka, pogotovo koja je stasavala u reprezentaciji, imala slične puteve i pomagala jedna drugoj. Da li je zapravo tako?   

"Kada se pogleda, rukomet globalno, on nas je naučio da živimo zajedno. Kada jedna devojka „padne“, naravno da je tu podrška drugih devojaka, da ne govorim i prijatelja, porodice, i samim tim se stvara prijateljstvo i nešto što traje. Završiš rukomet, ostanu neki uspesi, ali, ostanu ljudi koje upoznaješ uz taj dugačak put. I sport nas uči da ne možemo sve sami“.  

Često iskoristite priliku da posetite kampove za decu ili da se vratite u rodno mesto i odete na rukometni trening. Koji su to saveti koje Marija Čolić daje mlađim naraštajima?  

"Nije bitno, zaista, odakle dolazi neko. Želja je suština. Došla sam iz malog mesta, porodice koja nije finansijski bila imućna i kako mnogi kažu – nije bilo nekoga da me pogura. Kada uradiš sve sam, onda si još srećniji zbog uspeha koji ostaje iza tebe. Izboriš se, ustaneš i grabiš dalje. Mene je rad i trud, najmanje talenat, doveo do reprezentacije, na šta sam posebno ponosna. Suština je ta da svako od nas mora sam sebi da pomogne i da uz želju pokuša da ostvari snove“, zaključuje Čolić.