Kada san postane java: Karijera koja je donela (skoro) sve medalje, pehare, suze i rukometnu magiju

Srpska rukometašica Dragana Cvijić rekla je: Zbogom! Zbogom igranju, ali ne i rukometu. S toga, naredni redovi pripadaju upravo njoj i njenim igračkim danima.  

Pretpostavka, od koje kreće ovaj tekst kao omaž jednom od poslednjih rukometnih romantičarskih mohikanaca, da niko tog 15. Marta 1990. u Obrenovcu nije mogao da nasluti da je rođena evropska šampionka, devojka koja će svojim stavom, ljubavlju prema rukometu i želji da uspe, poslati snažnu poruku da se može baš sve!  

Od obrenovačkog Radničkog do Crvene zvezde put je bio dugačak, ali emotivan, dečiji, lep. Crveno-beli dres, već na prelasku iz osnovne u srednju školu, bio je ispunjenje sna, s obzirom na to da navijačka privrženost Draganu Cvijić vuče ka “Marakani”.  

I ti dani provedeni na Banjici uz naporan trening, često bez adekvatne novčane nadoknade zbog tadašnjeg stanja srpskog rukometa, pogotovo u ženskoj konkurenciji, naterali su Draganu da još više zavoli sportsku granu koja će joj obeležiti život do današnjeg dana. Jer od ovog maja, za nju sledi novo životno poglavlje.  

KRIM – PRVA INOSTRANA STANICA I RUKOMETNO SAZREVANJE  

Slovenija, Ljubljana. Klub: Krim. Mesto koje je odnegovalo mnoge zvezde svetskog rukometa bilo je prva internacionalna stanica Dragane Cvijić. I ne samo to, već i prilika da uči od idola - čuvene Ljudmile Valerjevne Bodnjeve!  

 Iako je imala utisak da dosađuje svojim pitanjima, entuzijazmom da radi i posle timskog treninga, jer je kao mlada stigla u drugu rukometnu galaksiju u odnosu na sve prepreke i izazove koje je sa sobom nosio srpski šampionat, ispostavilo se da je legendarnoj ruskoj rukometašici, individualni rad sa Cvijom bio zadovoljstvo.  

OD “MOGU LI DA SE SLIKAM SA PEHAROM DO PODIZANJA TROFEJA LIGE ŠAMPIONA  

Nije tajna da je tokom zime, beše 2011. godina, Dragana Cvijić došla kod saigračice, tada najbolje rukometašice Sveta Bojane Popović. Došla je kao čin ispunjenja obećanja da će videti pehar koji je nekadašnja rukometašica Slagelsa i Viborga imala kao deo zidnog kolaža individualnih i timskih nagrada koje je osvojila tokom bogate karijere. Obe su tada bile deo podgoričke Budućnosti.  

Uz sliku sa peharom elitnog evropskog takmičenja, koji je i tih dana, kao i godinama koje su ostale iza nje sanjala, Dragana je od Bojane dobila još jedan poklon. Doduše, nije bilo reči o materijalnom daru, već novom obećanju:”Kada naredne godine osvojimo Ligu šampiona, ti ćeš biti prva koja će podići pehar...”, rekla je Bojana.  

I nekoliko meseci kasnije, u maju 2012. godine, Bojana je ispunila obećanje. Iako je popularna Cvija doživela povredu u martu, uspela je da se oporavi i da igra sada već istorijsko finale protiv Larvika.  

Budućnost je tada osvojila prvi trofej Lige šampiona, a Bojana Popović i povratnica u plave boje Maja Savić rekle su Dragani da ide i prva podigne trofej, uz savet, da vodi računa, jer je poklopac pehara težak i da može da joj padne na glavu. Upravo to se i dogodilo: Dragana je u vis podigla trofej, a poklopac je, kao prema notama Bojane i Maje, pao... No, Liga šampiona je Liga šampiona!  

Do kraja klupske karijere rođena obrenovčanka osvojila je još jedan trofej ovog takmičenja, 2015. Godine.  

NIŠTA BEZ USPEHA REPREZENTACIJE: SVETSKO SREBRO KAO KRUNA KARIJERE  

Mnogi su nakon osamostaljenja Srbije 2006. godine sumnjali da će ženska rukometna reprezentacija u godinama koje predstoje napraviti uspeh. Za njega vam je, pored kvaliteta, nekada potrebna i sreća.  

Sreća, da Evropska kuća rukometa na leto 2012. godine Holandiji oduzme domaćinstvo kontinentalnog prvensstva i dodeli ga Srbiji. Sreća, da reprezentacija oseti šta znači domaći teren, jer je samo godinu dana kasnije Beograd bio domaćin i Svetskog prvenstva za dame.  

Svetsko prvestvo koje je izmedju ostalog obeležila i Dragana Cvijić. Svojom borbom, golovima, lobom protiv Katrine Lunde u četvrtfinalu protiv Norveške, kada su mnoge devojke već promašile penal, a Cvija mangupski “ponizila” rivala, te sedajući na klupi dobila lekciju od Andree Lekić:"Da li si ti normalna, hoćeš sve da nas ubiješ"!?.  

E, to je Dragana Cvijić. Kada je ruka zgrčena svima, jer je Norveška protivnik, jer je u hali 12.000 tvojih ljudi. Porodica, prijatelji, deca, a još milion i 200.000 te gleda na televiziji, a ti uzmeš loptu u ruke, staneš na liniju sedam metara, gledaš u oči najboljeg golmana svih vremena, i elegantno baciš lob.  

To vam je kao kada Toti, na kractoj Meaci, trči ka golu Intera, ispred sebe ima tri igrača, on je 20 metara od gola, svi očekuju asistenciju, a usledi lob koji loptu podigne dovoljno visoko da ona preleti golmana koji je na sedam, osam metara od gola. I utiše stadion!  

Tako je Dragana Cvijić poslala poruku da će Srbija igrati finale i okititi se medaljom!  

GDE JE CVIJA – TU JE ISTORIJA!  

Ostaće Dragana Cvijić, rame uz rame sa Andreom Lekić, upamćena i kao devojka koja je svojom igrom dva puta ispisala stranice istorije. Tog decembra 2013. Godine, Srbiju je sa tribina u finalu Svetskog prvenstva u Areni bodrilo preko 21.000 ljudi.  

Čitavu deceniju kasnije, ponovo Dragana i Andrea na terenu i ponovo rekord. Beše to finale Lige šampiona u “njihovom” gradu, jer je tada Ferencvaroš uspeo da se prvi put u klupskoj istoriji domogne poslednje utakmice u sezoni i da predsvojim navijačima, njih više od 22.000, igra finale protiv Vajpersa.  

I upravo će njih dve, kao tandem, bolji od onog fudbalskog s između dva rata Moša-Tirke, Tirk-Moša, ostati upamćene kao devojke koje su igru dva na dva dovele do savršenstva!  

Priča o Dragani Cvijić je mnogo. Za kraj, ostavljam samo onaj deo profesionalnog koji je čini ljudskom i sportskom veličinom - intervju nikada nije odbila. I kada je bilo lepo, ali i kada je bilo teško, uvek je bila spremna da stane i kaže šta misli, da odgovori na pitanje. To ju je, tamo 2020. Tokom pandemije virusa korona, kada smo zatvoreni u domovima pratili kvalifikacije za Olimpijske igre, posle kraha srpskog ženskog rukometa u mađarskom Đeru i koštalo dresa reprezentacije. Savezu se nije dopalo što je Cvija bila profesionalac i iskrena. Što je prva među jednakima stala i rekla kako stvari zapravo stoje.  

Zbog toga poseban omaž Dragani Cvijić,  

I jedno veliko hvala!