Katarina Krpež Šlezak i Dragana Cvijić stvarno zauvek skinule dres Srbije: Tuga, ponos, sreća...

Ženska rukometna reprezentacija Srbije savladala je Ukrajinu, na kraju uspešnih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u decembru ove godine, a Katarina Krpež Šlezak i Dragana Cvijić su tom utakmicom u Novom Sadu definitivno i konačno stavile tačku na taj deo svojih dugih i uspešnih karijera. 

Obe su se i ranije opraštale od dresa "orlica", ali su kapitenka i iskusna pivotmenka prešle preko svoje reči i još jednom pomogle mlađiim devojkama u borbi za odlazak na veliko takmičenje. Na kraju te misije odlaze uzdignuta čela.

"Došlo je vreme… uh, nikada nije lako izgovoriti ove reči. Ceo jedan život i jedna radost stali su u ovaj dres. Toliko utakmica, toliko borbi, toliko padova i ustajanja… Toliko ponosa što sam nosila grb svoje zemlje na grudima.

Reprezentacija mi je dala više nego što sam ikada mogla da zamislim – naučila me šta znači boriti se do poslednjeg daha, šta znači biti tim, šta znači voleti nešto više od sebe. Verujem da sam joj vratila istom merom – srcem, suzama, osmehom i svakim poslednjim atomom snage koji sam ostavljala na terenu.

Utakmica na Uskrs… moja poslednja. Kao da je sudbina htela da se kraj desi baš tada – na dan novih početaka. Tu stavljam tačku. Tešku, ali ponosnu. Ovo nije samo oproštaj od igre. Ovo je oproštaj od jednog dela mene. Od svlačionice, od himne koja prolazi kroz telo, od svakog pogleda saigračica koji govori „možemo još“.

Hvala vam što ste verovali u mene, što ste bili uz mene i kad je bilo najteže. Odlazim puna srca. Sa uspomenama koje će trajati zauvek. Vreme je za neke nove životne uloge… ali jedno je sigurno – ovaj dres nikada neću skinuti iz srca. Vaša Krpi", napisala je Krpež Šlezak na društvenim mrežama. 

 

 

Tridesetsedmogodišnja Somborka neće još odložiti loptu, jer namerava i dalje da šparta po krilu, kao vedeta rumunskog Brašova, dok će Cvijić sledećeg meseca, kao članica mađarskog Ferencvaroša, reći zbogom igranju rukometa.

"Nekada je bilo dobro, nekad loše, bilo je utakmica kad nisam bila zadovoljna sobom, ali jedno je sigurno: u svakom meču davala sam maksimum i borila se do poslednjeg atoma snage. Kad god sam igrala za reprezentaciju, imala sam posebnu emociju i želju, a o motivu je suvišno i govoriti. 

Krila sam da sam povređena samo da bih igrala, nebrojeno puta sam mislila da ću se od bolova onesvestiti, ali nije bilo te sile koja bi me sprečila da dođem. Jednostavno, poziv u reprezentaciju uvek se razlikovao od svih drugih i budio je posebne emocije", rekla je 36-godišnja verovatna buduća pomoćnica selektorske Sandre Kolaković. 

I ona i Krpež Šlezak su kraj meča dočekale na rukama saigračica, koje su znale kako da im emotivan odlazak u "penziju" bude još upečatljiviji. Taman onako su zaslužile svojim dugim "služenjem" domovini.