Srpska krv, norveška zastava: Lepa Kristina Vukićević ispisala istoriju atletike i postala jedna od najvoljenijih sportistkinja Norveške

U Norveškoj je pamte kao jednu od najbržih žena koje su ikada trčale preko prepona. Sedam puta bila je državna šampionka, nastupala na Olimpijskim igrama, obarala rekorde i osvajala evropske medalje. Danas je prepoznatljivo televizijsko lice, ali Kristina Vukićević Demidov nikada nije zaboravila odakle potiče.

Ova nekadašnja norveška atletičarka srpskog porekla svojevremeno je za tamošnju televiziju TV2 govorila o razlikama između dva naroda, ali i o osobini koju smatra posebno karakterističnom za Srbe.

– Srbi su pomalo agresivni, ali znaju da vole. Imaju pomalo od svega, i strast i agresiju kakve nema u norveškoj kulturi. Norvežani su drugačiji – rekla je tada Kristina, objašnjavajući da postoji jedna srpska reč koju bi Norvežani morali da nauče.

– Inat!

Govoreći o tome šta za nju znači pripadnost dvema kulturama, izgovorila je i rečenicu koja možda najbolje opisuje njen identitet.

– Ja sam jednom nogom u Srbiji, drugom u Norveškoj, između dva sveta. Ja sam Norvežanka, ali veoma srpski nastrojena.

Otac je predstavljao Jugoslaviju, ćerka je postala ponos Norveške

Kristina je rođena 18. juna 1987. godine u Lorenskogu, nedaleko od Osla. Njen otac Petar Vukićević, poreklom iz Srbije, bio je jugoslovenski reprezentativac u atletici i učesnik Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine, gde se takmičio u trci na 110 metara s preponama.

Petar je nakon završetka sopstvene karijere nastavio život u sportu, a njegov talenat i ljubav prema atletici nasledili su Kristina i njen mlađi brat Vladimir.

Upravo je otac bio njen prvi veliki oslonac, trener i čovek koji je verovao da može da stigne do samog svetskog vrha.

– Tata je uvek govorio da mogu da postanem najbolja na svetu. Ne u sviranju klavira, naravno, čak je i njemu bilo jasno da od toga nema ništa. Ali znao je da imam talenat za trčanje s preponama – ispričala je Kristina svojevremeno za norveški „Aftenposten”.

Njihova saradnja donela je rezultate koji su je vrlo brzo svrstali među najveće evropske atletske nade.

Još kao tinejdžerka, 2003. godine osvojila je zlato na Evropskom olimpijskom festivalu mladih u Parizu. Potom su stigla srebra na Evropskom juniorskom prvenstvu 2005. i Svetskom juniorskom prvenstvu 2006. godine, a 2009. postala je evropska šampionka u konkurenciji mlađih seniorki.

Iste godine istrčala je 100 metara s preponama za 12,74 sekunde, postavivši nacionalni rekord Norveške koji je ostao nedostižan sve do 2018. godine.

Sedam uzastopnih titula državne prvakinje, od 2004. do 2010. godine, dodatno je učvrstilo njen status jedne od najuspešnijih norveških atletičarki.

Credit: Marius Simensen / Bildbyran Photo Agency / Profimedia

Trka koja će se zauvek pamtiti

Vrhunac njenih velikih međunarodnih nastupa obeležile su Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine, na kojima je predstavljala Norvešku.

Nastupala je i na svetskim prvenstvima u Osaki i Berlinu, dok joj je na Evropskom prvenstvu u Barseloni 2010. godine medalja izmakla za jedno mesto.

Godinu dana kasnije stiglo je veliko priznanje za sav trud. Na Evropskom prvenstvu u dvorani u Parizu osvojila je bronzu na 60 metara s preponama, istrčavši nacionalni rekord od 7,83 sekunde. Iste 2011. godine slavila je i na prestižnom atletskom mitingu Bislett Games u Oslu.

Ipak, iza uspeha, medalja i nasmejanog lica koje su Norvežani gledali na sportskim borilištima stajale su godine odricanja, povreda i velikog pritiska.

"Radije sam želela da sačuvam oca nego trenera"

Odnos sa ocem Petrom, koji je godinama bio njen trener, nije uvek bio jednostavan.

Velika očekivanja i svakodnevni zajednički rad vremenom su počeli da opterećuju njihov privatni odnos. Kristina je 2013. godine javno govorila o odluci da prekine trenersku saradnju sa ocem.

– Shvatila sam da bih radije sačuvala oca nego trenera, a mislim da je i on shvatio da bi radije sačuvao ćerku nego sportistkinju – rekla je tada za NRK, a preneli su norveški mediji.

Bio je to jedan od najličnijih trenutaka njene karijere, u kojem je otvoreno pokazala koliko je teško razdvojiti porodičnu ljubav od profesionalnih ambicija.

Njihova saradnja kasnije je obnovljena, a koliko joj je otac značio potvrdila je i mnogo godina nakon povlačenja iz sporta.

U intervjuu objavljenom u oktobru 2025. godine, govoreći o životu u dvadesetim godinama, istakla je da je Petar tada bio najvažnija osoba u njenom životu.

– Učinio je toliko toga za mene, za moj sport i sve čemu sam težila. I dalje je veoma važan u mom životu – poručila je.

"Mislila sam da ću biti svetska i olimpijska šampionka"

U istom intervjuu Kristina se sa dozom humora prisetila vremena kada je bila dvadesetogodišnja devojka uverena da joj je ceo svet nadohvat ruke.

Na pitanje šta je tada mislila da će postići u životu, odgovorila je bez ulepšavanja.

– Mislila sam da ću postati svetska i olimpijska šampionka. Znate već, dvadesete godine i nimalo samokritičnosti. Nisam uspela u tome, ali je put bio zabavan.

Danas na nekadašnju sebe gleda drugačije, ali ne krije ponos zbog hrabrosti i upornosti koju je imala.

Na pitanje šta bi rekla dvadesetogodišnjoj Kristini kada bi mogla ponovo da je sretne, odgovorila je da bi joj poručila da nastavi da se bori, ne dozvoli da je bilo šta zaustavi i ne opterećuje se tuđim mišljenjima.

Isti savet, kako je rekla, danas daje i svojoj deci.

Credit: Bertrand GUAY / AFP / Profimedia

Ljubav sa fudbalerom i odluka da porodica bude na prvom mestu

Kristina se 2014. godine udala za norveškog fudbalera Vadima Demidova, koji je tokom karijere nastupao za reprezentaciju Norveške i brojne evropske klubove.

Njihova ljubavna priča postala je zanimljiva i norveškim medijima, budući da su oboje bili poznati sportisti.

Posle godina borbe s povredama i pokušaja povratka na najviši nivo, Kristina je 2016. godine završila profesionalnu atletsku karijeru.

Kasnije je otvoreno govorila o tome koliko je vrhunski sport zahtevao potpunu posvećenost i zašto nije želela da istovremeno gradi takmičarsku karijeru i porodični život.

U razgovoru za „Dagbladet” objasnila je da su njeni rezultati bili plod ogromne discipline, ali i načina života u kojem je sve bilo podređeno treningu i takmičenjima.

– Iako nikada nisam postala Jusein Bolt, stigla sam prilično daleko kao atletičarka i mnogo postigla – rekla je, osvrćući se na godine provedene na stazi.

Sa Demidovom ima dvoje dece, a posle povlačenja iz sporta pronašla je prostor za nove profesionalne izazove.

Od atletske staze do televizijske zvezde

Kada je 2021. godine norveški javni servis NRK angažovao Kristinu kao atletskog komentatora, počelo je novo poglavlje njenog života.

Nekadašnja šampionka našla se pred mikrofonima, kamerama i milionima gledalaca, ovoga puta sa zadatkom da objasni ono što je godinama sama radila na stazi.

Priznala je da početak nije bio lak.

– Nisam znala u šta se upuštam. Imala sam veliko znanje o atletici, ali nisam znala ništa o komentatorskom poslu – ispričala je u jednom razgovoru o prelasku na televiziju.

Vremenom je postala prepoznatljivo lice sportskog programa, a njena televizijska karijera dobila je još jedan zanimljiv obrt.

Godine 2025. izabrana je za voditeljku treće sezone norveškog zabavnog takmičenja „Sistemann ut”, u kojem se poznate ličnosti nadmeću u neobičnim i često duhovitim izazovima.

Bio je to njen prvi veliki voditeljski angažman van klasičnog sportskog komentarisanja.

– Kakva čast! Gledala sam ovaj program ranije i uživala u njemu, a sada sam ja ta koja će ga voditi. Prilično ludo, ali istovremeno neverovatno uzbudljivo – rekla je povodom novog angažmana.

Devojka koja je nekada preskakala prepone pred punim tribinama tako je osvojila i potpuno drugačiju publiku.

Dva sveta, jedno prezime

Danas, sa 39 godina, Kristina Vukićević Demidov iza sebe ima karijeru kakvom malo koji sportista može da se pohvali. Bila je olimpijka, evropska osvajačica medalje, nacionalna rekorderka, a zatim je uspešno prešla u televizijski svet.

I njen brat Vladimir ostvario je zapažene rezultate u atletici, uključujući srebrnu medalju na Svetskom juniorskom prvenstvu 2010. godine, čime je porodica Vukićević ostavila dubok trag u norveškom sportu.

U njenoj priči prepliću se dve zemlje, dve kulture i dve sportske generacije. Otac koji je trčao za Jugoslaviju i ćerka koja je postala sportski simbol Norveške.

A možda je upravo Kristina sama najbolje opisala ono što je prati čitavog života: Norveška je zemlja u kojoj je rođena, odrasla i ostvarila najveće uspehe, ali Srbija je ostala deo njenog identiteta.

Ili, kako je svojevremeno poručila Norvežanima, sve se ponekad može objasniti samo jednom rečju.

Inat.