Zoran Terzić objasnio sve jednom rečenicom: Imaju milionske ugovore, a Srbiju nikada ne odbijaju, u tome je tajna naših odbojkašica

Trofeji se pamte, medalje sijaju, ali ono što žensku odbojkašku reprezentaciju Srbije godinama izdvaja od drugih ne vidi se uvek na semaforu. Selektor Zoran Terzić veruje da je tajna uspeha mnogo dublja od taktike i treninga u karakteru igračica, njihovom odnosu prema nacionalnom dresu i zajedništvu koje od reprezentacije pravi porodicu.

Čovek koji je sa srpskim odbojkašicama osvojio tri evropske titule, svetsko zlato 2018. godine, olimpijsko srebro 2016. i bronzu 2020, ponovo je govorio o vrednostima koje su godinama stvarale pobedničku generaciju. U podkastu "Politika" posebno je istakao da se pripadnost reprezentaciji ne uči, već nosi u sebi.

"Teško da možete da gradite pobednički mentalitet u reprezentaciji, ako nemate neke osnovne stvari koje su već prisutne. Važan je karakter igračica, njihovo ponašanje, odnos prema tom dresu, prema zastavi, prema državi. To je osnova. E onda, posle toga, to može samo da se nadograđuje. Srećan sam čovek i uspešan trener zato što su igračice takve kakve jesu. Ne zato što sam ih nekim stvarima sigurno naučio, to je vrlo mali deo, već je najbitnije od svega to da one svim srcem, svaki put, žele da igraju za reprezentaciju svoje zemlje", rekao je Terzić.

U vremenu kada klupski ugovori često imaju prednost nad reprezentativnim obavezama, srpske odbojkašice, prema rečima selektora, nikada nisu dovodile u pitanje igranje za nacionalni tim. Ni kada su u klubovima zarađivale milione, ni kada je bilo razloga za odmor. Posebno mesto u toj priči ima Maja Ognjenović, koja se vratila reprezentaciji i nakon oproštaja.

"I to je osnova cele priče. Mi imamo igračice koje igraju za višemilionske ugovore jednu sezonu. A nikad se nije desilo da dođe neka od njih i da kaže: "Znaš, ja bih ove godine da odmorim zbog kluba ili nečega drugog." Nikada. Jednostavno, to je ljubav prema dresu, prema državi, prema narodu, prema porodici, ali prevelika ljubav koja vraća odbojkašicu Maju Ognjenović da igra za reprezentaciju, iako se oprostila od igranja za nacionalni tim. Maja je ta koja voli i želi da igra za reprezentaciju. I dok god bude mogla da igra na vrhunskom nivou kao što igra, ona će igrati".

Terzić, međutim, nije trener koji na utakmicama želi da bude u centru pažnje. Dok pojedini stručnjaci pobede i poraze proživljavaju burno, on insistira na koncentraciji i kontroli emocija, jer smatra da je njegov zadatak da razmišlja, a ne da bude deo predstave.

"Ne volim da ih pokazujem previše. Zašto? Zato što smatram da sa tim nekim preteranim pokazivanjem emocija gubim neku nit na utakmici. Na treningu je to u redu i nije ništa sporno. Na treningu se mi smejemo, ludiramo, glupiramo, ja ih psujem naravno u šali. Ima mnogo nekih smešnih situacija i pokazivanja emocija. Ali na utakmici nema šanse. Tada pokušavam da budem maksimalno fokusiran na samu utakmicu i na to što treba da radim. Ima drugih trenera koji to maksimalno emotivno doživljavaju, padaju, skaču. Ja sam rekao hiljadu puta, ne zameram im, ali smatram da naš posao nije da budemo cirkuzanti, nego treneri".

Starsport

 

Da je reprezentacija zaista više od ekipe, pokazalo se i prilikom dodele medalja na Evropskom prvenstvu u Istanbulu. Tijana Bošković i Terzić odlučili su da svoja odličja poklone Minji Osmajić i Nađi Antonović, mladim igračicama koje su bile deo tima, ali nisu stale na pobedničko postolje. Za selektora, takav gest nije bio pitanje simbolike, već osećaja da niko ko je prošao isti put ne sme da bude izostavljen.

"To su neke stvari za koje ljudi ne znaju kako reprezentacija Srbije funkcioniše. A mi se uglavnom ponašamo kao porodica. I to je osnovni razlog zašto mi imamo toliko uspeha. Minja Osmajić, koja je dobila medalju od Tijane Bošković, je bila s nama sve vreme i prošle godine, povredila se na poslednjem treningu pred polazak na Svetsko prvenstvo. I to ozbiljna povreda koja je udaljila praktično celu sezonu od odbojkaškog terena. Ove godine, bez obzira na to, opet je došla, opet je maksimalno trenirala, radila i povredila se tokom takmičenja na Evropskom prvenstvu. Nije mogla da bude među tim igračicama koje dobijaju medalju, nije mogla da jednostavno oseti tu emociju i Tijana joj je zbog toga dala tu medalju, isto kao i mala Nađa Antonović, koja je bila s nama sve vreme, priprema i stvarno zaslužila jednostavno tu medalju, ja sam joj je dao. Dobićemo Tijana i ja te medalje, to je najmanji problem. Nego, jednostavno, u tom momentu, sve igračice sa medaljama oko vrata, a njih dve ne. To tako kod nas ne ide i morali smo da nešto uradimo po tom pitanju."

Put do takve atmosfere nije bio jednostavan. I sam Terzić priznaje da je tokom karijere menjao pristup, napuštao strogu disciplinu i učio da poverenje može da donese više od kontrole.

"Neko vreme sam funkcionisao tako da sam igračicama govorio kako ja radim pa ko hoće - hoće, ko neće - ne mora, baš me briga. Ali, vremenom, pošto su devojke učile od mene, ali i ja od njih i od svih drugih koji su bili u odbojci, a najviše od našeg predsednika Odbojkaškog saveza Aleksandra Boričića, shvatio sam da moram da se menjam ako hoću da to funkcioniše kako treba. Jednostavno, moraš da ideš ukorak i sa novim generacijama i sa novim tehnologijama i sa svim drugim."

Ipak, prilagođavanje ne znači odustajanje od autoriteta. Terzić smatra da se on u radu sa vrhunskim igračicama ne gradi naredbama, već znanjem i sposobnošću da se individualni kvaliteti uklope u zajednički cilj.

"Da bi takve igrače držao onako kako treba i da bi od njih napravio jednu pravu celinu, trener mora da ima autoritet. A autoritet sa takvim igračima koji igraju u klubovima najboljim na svetu, gde sarađuju sa najboljim trenerima na svetu, možeš da stekneš samo znanjem i nikako drugačije", rekao je Terzić.

Upravo u toj kombinaciji vrhunskog kvaliteta, međusobnog poštovanja i spremnosti da se igra za grb na dresu Terzić vidi razlog zbog kojeg Srbija godinama pripada svetskom odbojkaškom vrhu.