"Furija" ujedinila sve razlike: Zastave regiona obojile špansko slavlje

Navikli smo da kada neki klub osvoji nacionalno prvenstvo ili međunarodni trofej, da igrači, uglavnom internacionalci, slave uspeh sa zastavama država iz kojih dolaze.

U nedelju smo, posle velikog finala Mundijala, u kojem je Španija pobedila Argentinu 1:0, imali jedinstvenu priliku da na pobedničkom postolju vidimo fudbalere "crvene furije" kako nose razne zastave autonomnih zajednica ili rodnih gradova. 
Ali, svi okupljeni pod crveno-žutim bojama, kraljevskom krunom i Herkulovim stubovima, odnosno nacionalnom zastavom i grbom Španije.

Pedri je oko struka vezao zastavu Kanarskih ostrva, Feran Tores je bio sa zastavom Valensijske zajednice, a Borha Iglesias sa zastavom Galicije. Pojedini igrači su, umesto zastava autonomnih zajednica, izabrali zastave svojih gradova, kao Dani Olmo Terase ili Aleks Baena koji je nosio simbole Roketase de Mara.

Španija je danas uređena kao država sa 17 autonomnih zajednica i dve autonomne gradske teritorije, od kojih svaka ima sopstvenu zastavu. Ipak, ne prihvataju sve španske regije taj model identiteta na isti način, posebno Baskija i Katalonija, gde postoje snažni separatistički pokreti i izražen regionalni identitet. 

Međutim…

U šampionskoj reprezentaciji Španije posebno su se isticali igrači iz ove dve pokrajine. Katalonski trag nosili su Lamin Jamal, Dani Olmo, Pau Kubarsi, Erik Garsija, Mark Kukurelja, David Raja, Đoan Garsija, Mark Pubil i Viktor Munjoz, dok su iz užeg baskijskog prostora došli Unaj Simon, Martin Zubimendi i Mikel Ojarzabal. Ako se doda i širi baskijski fudbalski krug, tu su još Mikel Merino i Niko Vilijams iz Navare, kao i Ajmerik Laport, fudbaler formiran kroz Atletik Bilbao.

Na Mundijalu 2026. oni su bili prvenstveno Španija i tim. Ujedinjeni oko čudotvorca rođenog Riohanca - Luisa de la Fuentea, čiji su fudbalski i životni koreni duboko povezani sa Baskijom i Bilbaom.