Mala ostrva, veliki snovi ili zašto su Zelenortska Ostrva hit verzija priče o Davidu i Golijatu

Fudbal odavno nije sport za raju, njime carstvuju novac, politka i niske pobude, bogataši "jedu" sirotinju za večeru, publika na stadionima leči frustracije.... ali, taman kada se svi, onako kolektivno, umorimo od zloupotrebe te tako lepe i planetarno popularne igre, ona nam servira neku bajkovitu priču, taman toliko da ne prestanemo da verujemo u čuda, pobedu dobra nad lošim, malih nad velikima... Senzacionalni uspesi reprezentacije Zelenortskih Ostrva su upravo to. 

Nikome nisu bila ni u malom mozgu kada su prognozirana imena reprezentacija - učesnica Svetskog prvenstva 2026, jer gde će na Mundijal, površinom, sićušna zemlja sa Atlantskog okeana među najbolje na planeti. Nema šanse da populacija s malo više od pola miliona stanovnika iznedri ekipu kadru da dosegne taj nivo. I tako redom, samo su se množile razne potcenjivačke vizije učešča bivše portugalske kolonije u kvalifikacijama, ali najvažnije da je njen narod verovao.

 

 

Da je njihov fudbalski Savez znao šta radi kada je "bacio udicu" na zelenortske fudbalere rasute po belom svetu, bez "jao, šta će reći svet" palanačke filozofije ih "lovio" čak i preko društvenih mreža. Da je selektor Pedro Leitao Brito Bubista dobio od vrhuške odrešene ruke posle imenovanja 2020. godine, kao i poverenje na duže staze, jer uspeh ne dolazi preko noći ili ne traje dugo ako se tako desi. I on je verovao u to što radi i one što vodi.

Verovali su i igrači, ne opterećujući se time što samo jedan među njima igra u Ligama petice (Logan Kosta), što većina mesečno zarađuje manje od onoga što razne zvezde i zvezdice potroše u jednom noćnom izlasku, što je ukupna tržišna vrednost tek nešto više od 50 miliona evra... Baš ih briga, oni vole fudbal i igraju ga sa srcem, ali ne bezglavo, već kada napadaju ili brane gol to rade smisleno i sistematski. Posvećeni kolektivnoj dobrobiti, a ne ličnoj promociji. 

"Mala ostrva, veliki snovi" napisala je jedna njihova zemljakinja na transparentu, a njena poruka ponosa postala jedna od najslikanijih detalja sa tribina, u vreme mečeva Zelenorćana, jer da nije bilo tako ne bi postali selekcija (teritorijalno i po broju stanovnika) najmanje zemlje u nokaut fazi Svetskih prvenstava.

Niti bi bili prvi neporaženi debitanti u tri utakmice grupne faze Mundijala još od takvog bilansa Senegala 2002. godine. Prosto, "plave ajkule" grizu za svaki pedalj terena, šansu za gol, pogodak... I to rade toliko oflično da se Španija digla na noge kada su njeni ljubimci ostali bez već viđene pobede protiv fudbalskog Golijata, na otvaranju H grupe, jer zaboga David mora uvek i svuda da demonstrira silu.

 

Toliko da su sami sebi dali retku privilegiju da u nokaut rundi lično upoznaju njegovo božanstvo Lionela Mesija, ali već sada smo sigurni da mu se neće samo ponizno nakloniti i, bez borbe do koske, pustiti ga da pleše kako ume... I ako budu prodali kožu, potomci robova učiniće to sigurno po najskupljoj "ceni". Ne umeju drugačije i zato ih toliko volimo.