Mračna strana Mundijala: Krv, suze i trofeji - najjezivije povrede u istoriji Svetskih prvenstava

Svetska prvenstva pamte se po golovima, trofejima i besmrtnim herojima. Pamte se po Peleu, Maradoni, Bekenbaueru, Zidanu i Mesiju. Ali iza najlepše fudbalske pozornice često se krije i njena najmračnija strana – povrede koje su menjale sudbine igrača, reprezentacija, pa čak i tok istorije Mundijala.

Tokom utakmice drugog kola grupe B između Kanade i Katara (6:0), u 56. minutu dogodila se teška povreda kanadskog reprezentativca Ismaela Konea. Dvadesetčetvorogodišnji vezni fudbaler italijanskog Sasuola doživeo je otvoreni prelom noge i predstoji mu duže odsustvo sa fudbalskog terena.

Navedeni događaj nije i jedini u istoriju Mundijala koji je prožet brojnim teškim povredama učesnika svetskih fudbaslkih smotri.

Jedan od najšokantnijih trenutaka dogodio se u polufinalu Svetskog prvenstva 1982. godine između Francuske i Zapadne Nemačke. Nemački golman Harald Šumaher brutalno je pokosio Patrika Batistona koji je ostao bez svesti. Francuz je pao u komu, polomio nekoliko zuba, tri rebra i povredio pršljen. Neverovatno, Šumaher nije dobio ni žuti karton. Taj događaj i danas se smatra jednim od najkontroverznijih u istoriji fudbala.

Dvanaest godina kasnije, na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama, Brazilac Leonardo laktom je udario Amerikanca Taba Ramosa u osmini finala. Ramos je zadobio frakturu lobanje i mesecima se oporavljao. Iako je Brazil kasnije osvojio titulu, taj detalj ostao je jedna od najmračnijih scena prvenstva.

Argentina je do finala 1990. stigla zahvaljujući čudesnim odbranama Serhija Gojkoečee, ali malo ko danas pamti kako je on uopšte dobio priliku. Prvi golman Neri Pumpido doživeo je potpuni prelom tibije i fibule posle sudara sa sovjetskim napadačem Olegom Protasovim. Za njega je turnir bio završen, a Gojkoečea je postao heroj nacije. Zaustavio je gotovo sve rivale – osim Andreasa Bremea sa bele tačke u finalu.

Ni moderno doba nije pošteđeno horor scena. Na Svetskom prvenstvu u Kataru 2022. Saudijac Jasir Al Šahrani zadobio je stravične povrede nakon sudara sa sopstvenim golmanom tokom senzacionalne pobede nad Argentinom. Polomljena vilica, nekoliko kostiju lica i unutrašnje krvarenje zahtevali su hitnu operaciju.

U četvrtfinalu Mundijala 2014. kolumbijski bek Huan Kamilo Zunjiga kolenom je pogodio Nejmara u leđa i slomio mu pršljen. Brazilac je završio prvenstvo, a samo nekoliko dana kasnije domaćin je doživeo istorijski debakl protiv Nemačke – 1:7.

Mundijali su pamtili i mnogo brutalnije epohe. U meču između Čilea i Italije 1962. godine, Čileanac Leonel Sančez, sin profesionalnog boksera, pesnicom je slomio nos Italijanu Umbertu Masiju. Taj meč ostao je simbol nasilja na fudbalskom terenu.

Neki igrači postali su legende upravo zbog toga što su odbijali da napuste teren. Franc Bekenbauer je u polufinalu Svetskog prvenstva 1970. protiv Italije igrao sa iščašenim ramenom koje je bilo imobilisano. Kako Nemačka više nije imala pravo na izmene, kapiten je stisnuo zube i odigrao produžetke u jednom od najvećih mečeva svih vremena.

Slično je bilo i sa Kristofom Kramerom u finalu Mundijala 2014. Posle snažnog udarca u glavu bio je vidno dezorijentisan. Kasnije je otkriveno da je čak pitao sudiju Nikolu Ricolija da li se zaista igra finale Svetskog prvenstva. Ubrzo je morao da napusti teren zbog potresa mozga.

Na istom prvenstvu urugvajski reprezentativac Alvaro Pereira ostao je bez svesti posle sudara sa Rahimom Sterlingom. Iako je medicinski tim tražio izmenu, Pereira je insistirao da nastavi meč i odigrao ga do kraja, što bi danas verovatno bilo nemoguće zbog strožih protokola za povrede glave.

Neke priče zvuče gotovo nestvarno. Tokom polufinala Svetskog prvenstva 1954. između Mađarske i Urugvaja, urugvajski napadač Huan Hohberg navodno je doživeo srčani zastoj nakon što je sa dva gola izborio produžetke. Prema svedočenjima iz tog vremena, lekari su se borili za njegov život, a on se potom vratio na teren.

Mundijal u Čileu 1962. doneo je još jednu tragediju. U susretu Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, Muhamed Mujić teško je povredio Eduarda Dubinskog i slomio mu nogu. Posledice te povrede pratile su sovjetskog fudbalera godinama.

Još bizarnija je priča sa prvog Svetskog prvenstva 1930. godine. U polufinalu između Argentine i Sjedinjenih Američkih Država Amerikanci su igrali praktično desetkovani povredama. Jedan od najneverovatnijih detalja govori o bočici hloroforma koju je timski lekar navodno prosuo na teren dok je ukazivao pomoć povređenom igraču, nakon čega se jedan američki fudbaler onesvestio.

Među najvećim žrtvama Mundijala bio je i Ferenc Puškaš. U grupnoj fazi Svetskog prvenstva 1954. nemački igrači teško su mu povredili skočni zglob. Mađarski genije propustio je veći deo turnira, a za finale protiv istog rivala vratio se nedovoljno oporavljen. Mađarska je izgubila meč koji je trebalo da bude kruna jedne od najvećih reprezentacija u istoriji.

Još tragičnija bila je sudbina Italijana Marija Piciola. Na Svetskom prvenstvu 1934. protiv Španije doživeo je težak prelom noge. Njegova igračka karijera završena je tog dana.

Kada se danas govori o Svetskom prvenstvu, uglavnom se pominju golovi, pehari i slavlje. Ipak, istorija Mundijala ispisana je i bolom. Iza svakog velikog uspeha često se kriju polomljene kosti, izgubljene karijere, potresi mozga i trenuci u kojima je granica između sporta i tragedije bila zastrašujuće tanka.

Jer, pored one sjajne, postoji i druga strana Svetskog prvenstva – mračna strana na kojoj se za besmrtnost ponekad plaća previsoka cena.