Istorija Mundijala – Italija 1990: Noći magije, suze "gaučosa" i Piksijev ples protiv Španije

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine ostalo je upamćeno kao jedno od najemotivnijih i najtvrđih Mundijala u istoriji fudbala.

"Azuri" su po drugi put ugostili planetarnu smotru, prvi put još od 1934, a turnir je doneo sudar stare romantike i modernog, pragmatičnog fudbala. Bio je to poslednji Mundijal pre potpune globalizacije igre kakvu danas poznajemo, ali i prvenstvo na kojem je tadašnja Jugoslavija – čija je današnja naslednica Srbija – pokazala da poseduje jednu od najtalentovanijih generacija Evrope.

Italija je živela za fudbal tih dana. Stadioni poput "San Sira", "Olimpika", "San Paola" i "Dela Alpija" bili su pozornica za najveće zvezde planete, dok je maskota "Ćao" postala simbol čitavog turnira. Međutim, uprkos domaćinskoj euforiji, Mundijal je često kritikovan zbog defanzivnog stila igre i rekordno malog broja golova u nokaut fazi.

Na prvenstvu smo gledali poslednji veliki ples magičnog i neponovljivog Dijega Armanda Maradone na Mundijalima, surovu nemačku disciplinu, italijansku tugu u Napulju, ali i bljeskove genijalnosti našeg Dragana Stojkovića Piksija.

Jugoslavija je na turnir stigla sa timom prepunim talenta. Selektor Ivica Osim predvodio je generaciju koju su činili Dragan Stojković Piksi, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Safet Sušić, Faruk Hadžibegić, Predrag Spasić i golman Tomislav Ivković. Upravo je Piksi obeležio osminu finala protiv Španije u Veroni.

Jugoslavija je tada savladala "furiju" rezultatom 2:1 posle produžetaka, a junak je bio upravo Piksi sa postignuta dva fenomenalna gola. Njegov prvi pogodak ostao je zauvek upisan u istoriju domaćeg fudbala – prijem lopte, lažnjak i precizan udarac koji je utišao Špance i odveo Jugoslaviju među osam najboljih na svetu.

 

 

U četvrtfinalu Osimovu četu čekala je Argentina predvođena Maradonom. Posle 120 minuta nije bilo golova, pa su odlučivali penali. I tada je Tomislav Ivković uradio ono što se retko viđa – odbranio je penal slavnom Dijegu Armandu Maradoni sa kojim se pre udarca opkladio sa Dijegom, u 100 dolara.

Ipak, Jugoslavija nije uspela da ode dalje, pošto su Argentinci slavili posle penal serije, a tragičar je postao Faruk Hadžibegić, koji je posle tog promašenog jedanaesterca jednom prilikom izjavio: "Da sam dao gol tada i da smo pobedili, Jugoslavija se ne bi raspala".

Domaća Italija igrala je možda i najlepši fudbal na turniru. Predvođeni Totom Skilaćijem, "azuri" su vezali pet pobeda i delovalo je da nezaustavljivo jure ka finalu. Međutim, u polufinalu ih je sačekala Maradonina Argentina upravo u Napulju, gradu u kojem je Argentinac imao status božanstva. Posle 1:1 i penala, Argentina je šokirala domaćina, a Italijani nikada nisu oprostili Napulju atmosferu sa tog meča.

Sa druge strane kostura nezaustavljivo je gazila Zapadna Nemačka. Tim Franca Bekenbauera igrao je možda i najzreliji fudbal na turniru, predvođen Lotarom Mateusom, Jirgenom Klinsmanom, Andreasom Bremeom i Rudijem Felerom.

Finale na "Olimpiku" u Rimu donelo je novi obračun Zapadne Nemačke i Argentine, reprizu finala iz Meksika četiri godine ranije. Za razliku od spektakla iz 1986, ovaj meč ostao je upamćen po nervozi, gruboj igri i jednom jedinom golu. Nemci su do trofeja stigli penalom Andreasa Bremea u 85. minutu, dok je Maradona utakmicu završio u suzama.

Tako je Franc Bekenbauer postao tek drugi čovek u istoriji koji je osvojio Mundijal i kao igrač i kao selektor, dok je Zapadna Nemačka stigla do treće titule prvaka sveta.