Crno-bela nostalgija...

/Od izveštača Arene Sport iz Bolonje/ 

Bolonja je grad koji odiše istorijom i njom se ponosi, što je pokazao u očuvanju svog univerziteta koji traje još od 1088. godine i smatra se najstarijim Zapadnoj Evropi, a svakako i najdugovečnijim na Starom kontinentu. I to poznavanje istorije, vidi se u košarci, koja i dalje uspeva da pronađe svoje mesto u gradu koji poslednjih sezona fudbalski apsolutno cveta i proživljava najsvetlije trenutke moderne istorije. 

I baš kroz tu istoriju možemo napraviti paralelu Virtusa sa Partizanom i zaključiti da se dva kluba nalaze u sličnom momentu, sličnom životnom dobu i u raskoraku između nostalgične prošlosti i nesigurne budućnosti koju i dalje pokušavaju da uhvate. Zanimljivo je i to da što su oba kluba praktično u sličnom momentu, nakon godina košarkaške opskurnosti, počela da hvataju novi zalet, novi i sveži dah, koji je negde usput ponovo zgasnuo. 

Sećamo se Evrokupa i sezone koju su crno-beli iz Beograda proveli pod Andreom Trinkijerijem, kada su se smatrali prvim favoritima za osvajanje drugostepenog evropskog takmičenja, upravo nakon što su kroz dve utakmice izbacili Italijane. Ipak, takmičarska godina je prekinuta pandemijom, a u prestonici Srbije je ostalo još jedno veliko "šta ako". Jedno od mnogih. 

Sa druge strane, Virtus je svoju kontinentalnu slavu na nižem nivou ipak dočekao godinu dana kasnije, kada je u finalu pomenutog turnira savladao Bursu - tim koji je bio kobam po Partizan u povratničkoj sezoni Željka Obradovića. Oba tima, dobila su priliku da se vrate u Evroligu naredne takmičarske godine, oba tima su doživela uzlet, a potom i prizemljenje od kojeg se i dalje oporavljaju. 

Klub iz Humske je u svojoj prvoj elitnoj sezoni stigao nadomak Fajnal-fora i nesrećne serije sa Real Madridom, koje je drugo veliko "a šta ako" pomenuto u ovom tekstu. Sa druge strane, italijanski klub je imao malo postepeniji uzlet, pošto je u prvoj takmičarskoj godini od povratka u Evroligu zabeležio zanemarljivo 14. mesto, da bi naredne sezone ipak osetio pomak i došao do plej-ina, u kojem je na poslednjem koraku poražen od zaista izvrsne Baskonije sa Kodijem Milerom-Mekintajerom, Čimom Monekeom i Markusom Hauardom. 

I tačno nakon te takmičarske godine, oba kluba pokušavaju da se pronađu u Evroligi. Ne figuriraju kao favoriti, daleko su od onoga što bogata istorija i navijačka podrška garantuju i svaka nova godina, kao da predstavlja još veće razočaranje. Jer, šta znači Virtusu što je ove sezone 14. što jeste boljitak u odnosu na pretposlednje mesto prošle sezone. Isto važi i za Partizan kojem su samo godine zamenjene, ali doživljaj ostaje isti. 

A najveća muka dolazi kod potpunog flešbeka i onoga što zapravo krasi dva kluba - bogata istorija i međusobni okršaji, u kojima je Partizan ima samo sedam pobeda, nasuprot Virtusovih istorijskih 16. Čak mogu likovati Italijani činjenicom da je u ova moderna i teška vremena upravo beogradski klub ostvario pet od svojih sedam trijumfa. 

Dok bi crno-beli iz Srbije mogli da uzvrate da su upravo ta dva neophodna da se dođe do magične sedmice (koja nosi veliki simbolički značaj za italijanski grad), došla kada je bilo najvažnije - u sezoni 1991/92. Tada se Virtus pod imenom Knor sastao u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona sa ekipom Željka Obradovića u seriji igranoj na dve pobede. 

FIBA je tada dozvolila da Partizan svoj domaći teren brani u Beogradu, što kasnije neće biti slučaj, a crno-beli su iskoristili ovu prednost i savladali daleko favorizovaniji Knor rezultatom 78:65. Prva utakmica u Bolonji tesno je pripala domaćinima – 61:60. Uzbudljiva majstorica završena je pobedom Partizana - 69:65. Upečatljiv momenat serije je kucanje Zorana Stevanovića, koje je tablu koša poslalo u penziju, a usput i sprečilo dobar početak domaćina. Sam Rebrača je opisao ovaj trenutak kao prekretnicu za duele ova dva tima. 

Gađajući ih tvrdim predmetima, razočarana bolonjska publika ispratila je mlade Beograđane na Fajnal-for, a dalje znamo šta se desilo sa Predragom Danilovićem, Sašom Đorđevićem, Rebračom i drugima. Nije ni Virtus ostao kratkih rukava, pošto je šest godina kasnije i sam podigao trofej, predvođen upravo pomenutim Danilovićem, a potom će isti uspeh ponoviti 2001. godine. 

Istorija je ono što uvek ostaje ovim klubovima i istorija će se još jednom u nešto manje sjajnom obliku ponoviti i večeras u Bolonji. Ali ona sama po sebi neće mnogo praktično značiti ekipama koje je nose, jer pogledamo li aktuelni momenat za trenutak, videćemo finansijske poteškoće Virtusa zbog kojih mu preti bankrot i novi izlazak iz Evrolige; videćemo odlazak Obradovića sa klupe Partizana i apsolutno rasulo od sezone koja je odvratila mnoge igrače od Beograda i navela klub da ponovo gradi ono do čega je stigao pre samo tri sezone; videćemo borbu za preživljavanje, umesto borbe za trofeje u nesigurnoj budućnosti, koja još maglovitija postaje pominjanjem NBA Evrope, ali to je tema za drugi put... Stoga, umesto da žalimo i bavimo se stvarnim problemima, makar na veče, pustimo istoriju da se još jednom razigra.