Druga kuća jednog kralja: Obradović i Atina ponovo zajedno

Postoje treneri koji menjaju klubove, osvajaju trofeje i odlaze dalje. A postoje i oni retki, čije ime postane deo identiteta jednog kluba. Željko Obradović odavno pripada toj drugoj grupi. Njegov povratak u Panatinaikos nije običan transfer niti još jedna promena na klupi, to je povratak čoveka koji je ispisao najlepše stranice istorije atinskog velikana.

Kada se pre nekoliko godina vratio u Partizan, mnogi, među koje i sam spadam su verovali da će upravo tu zatvoriti krug svoje veličanstvene karijere. I bio je nadomak još jednog evropskog čuda. Crno-beli su u četvrtfinalu svoje povratničke sezone u Evroligi vodili protiv kasnijeg šampiona Real Madrida sa 2:0 u seriji, uz dva brejka usred Madrida. Delovalo je da je plasman na Fajnal-for praktično završen posao.

A onda je usledio splet okolnosti koji će navijači Partizana dugo pamtiti. Tuča u završnici druge utakmice donela je suspenzije, a među kažnjenima našao se i Kevin Panter, tada možda i najbolji igrač Evrope i čovek u životnoj formi. Partizan je ostao bez lidera upravo kada je trebalo da zada završni udarac.

Kao da to nije bilo dovoljno, samo nekoliko dana kasnije Srbiju je pogodila nezapamćena tragedija u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Košarka je tada postala najmanje važna stvar na svetu. "Beogradska arena", koja je cele sezone nosila Partizan do pobeda i važila za možda najveće oružje crno-belih u Evropi, ostala je te noći nema. U takvoj atmosferi, bez navijanja i bez ključnih igrača, Partizan nije uspeo da završi započeto.

To, međutim, nije promenilo činjenicu da je Obradović u Partizanu ponovo pokazao zašto ga mnogi smatraju najvećim evropskim trenerom svih vremena. Vratio je klub sa dna u elitu, probudio emociju i ponovo učinio da se o Partizanu priča širom Evrope.

Ipak, postoji jedno mesto koje za Željka ima posebno značenje. Atina.

Panatinaikos nije samo klub u njegovoj biografiji. To je njegova druga kuća. Tamo je proveo 13 godina, osvojio pet titula prvaka Evrope, "bezbroj" domaćih trofeja i stvorio dinastiju kakvu evropska košarka ne pamti. Za navijače "zelenih" on nije samo trener, on je simbol najuspešnije ere u istoriji kluba.

Po mom mišljenju, malo je trenera u istoriji košarke, ali i sporta uopšte, koji su zaslužili da ih u dva košarkaška velegrada dočekuju kao člana porodice. Željko Obradović je jedan od retkih. U Beogradu je simbol Partizana, a u Atini čovek koji je Panatinaikos pretvorio u evropsku silu. Takvo poštovanje ne može da se kupi, ono se stiče godinama rada, pobeda, iskrenog odnosa i ljubavi prema klubu.

Možda će neko reći da je ovo samo još jedan posao u bogatoj i trofejnoj karijeri. Ja ne mislim tako. Verujem da se neki ljudi u životu uvek vrate tamo gde pripadaju, a Željko Obradović upravo je uradio to, vratio se svojoj drugoj kući.

Naravno, ne treba očekivati da će sve odmah funkcionisati besprekorno. Biće potrebno vreme da se ekipa, koja po individualnom kvalitetu bez dileme spada među najbolje, ako ne i najbolju u Evropi, prilagodi Željku Obradoviću i njegovom studioznom načinu rada. Njegove ekipe oduvek su bile sinonim za disciplinu, detalje i jasne principe, pa će to predstavljati veliku promenu u odnosu na prethodni period.

Ergin Ataman je imao drugačiju filozofiju, često je više prilagođavao sistem igračima nego igrače sistemu, a uz osmeh se može reći da je deo nedelje znao da provede i na svojoj jahti u Češmama dok ekipu na treninzima vodi asistent. Kod Obradovića takvog luksuza nema. Kod njega se svaki trening, svaki posed i svaki detalj shvataju ozbiljno, a upravo je to ono što je kontroverzni vlasnik Panatinaikosa Dimitris Janakopulos želeo da vrati.

Kažu da se kraljevi uvek vraćaju na svoj presto. Ako je evropska košarka ikada imala kralja na klupi, onda je Željko Obradović jedan od retkih koji taj nadimak zaista zaslužuje. A njegov povratak u Atinu nije samo novo poglavlje jedne velike trofejne karijere, to je nastavak jedne lepe priče koja je odavno postala legenda evropske košarke.