Nekako s proleća

Poznata krilatica "Na ovom svetu ništa nije sigurno, osim smrti i poreza" pripisuje se Bendžaminu Frenklinu, čuvenom naučniku i jednom od "očeva" Sjedinjenih Američkih Država. Ukoliko bi kojim slučajem gospodin čiji lik krasi novčanicu od 100 dolara bio naš savremenik, njegova misao sročena na papir najverovatnije bi glasila: "Na ovom svetu ništa nije sigurno, osim smrti, poreza i španskih klubova u završnici evropskih fudbalskih klupskih takmičenja".

Pre dve godine UEFA je reformisala svoja tri kontinentalna takmičenja pod parolom igranja većeg broja utakmica, lakše prohodnosti klubova iz manjih evropskih liga i naravno, veće zarade kako za same klubove, tako i za evropsku kuću fudbala, koja nikada nije bila gadljiva na povećanje profita.

I zaista, pogled na jedinstvenu tabelu Lige šampiona, kao i dva slabija takmičenja pružao je utisak veće ravnopravnosti i uspostavljanja balansa moći u evropskim fudbalskim okvirima. Međutim, ta slika važila je samo do prvih dana proleća koji bi doneli već poznatu sliku - od četvrtfinala evropskih kupova i dalje gledamo iste klubove iz istih (najjačih) evropskih liga. Izuzetak donekle predstavlja Liga konferencije koja je i zamišljena kao takmičenje za one sa "jeftinijim kartama" sa ciljem da pruži lažnu sliku ravnopravnosti i jednake šanse za sve.

Osam klubova učesnika četvrtfinala LŠ u tekućoj sezoni dolazi iz pet različitih liga koje su sve u Top 6 liga po UEFA koeficijentu. Samo La Liga i Premijer liga imaju više od jednog predstavnika, a najzastupljenije je ponovo špansko prvenstvo sa čak tri kuba (Barselona, Real Madrid, Atletiko Madrid).

Sličnu sliku vidimo i u Ligi Evrope, gde mnogi predviđaju da će u potencijalnom polufinalnom okršaju između Betisa i Selte pasti odluka o osvajaču drugog po vrednosti evropskog trofeja. Simpatični Rajo Valjekano bori se za opstanak u La Ligi, ali niko neće biti iznenađen ukoliko krajem maja u Lajpcigu kapiten sastava iz predgrađa Madrida podigne pehar namenjen osvajaču Lige konferencije.

Španija dominira nad evropskim klupskim takmičenjima što brojke neumoljivo potvrđuju - španski klubovi osvojili su najviše titula u Ligi šampiona (20), Ligi Evrope (14) i UEFA Superkupu (17) a ta dominacija pogotovo je izražena u 21. veku.

Fascinantan je i podatak da su španski klubovi i seniorska reprezentacija trijumfovali u 27 uzastopnih finala na svetskim i evropskim prvenstvima, odnosno u finalima Lige šampiona i Lige Evrope, a ne treba zaboraviti ni njihovu dominaciju u ženskom fudbalu, odnosno u mlađim kategorijama.

Mnogi analitičari skloni su da tu dominaciju objasne isključivo finansijskom moći najvećih timova sa Iberijskog poluostrva, ali detaljna analiza tu teoriju ruši poput kule od karata. Od osam preostalih učesnika LŠ, Real Madrid i Barselona jesu najvredniji timovi, ali je madridski Atletiko na toj listi tek na sedmoj poziciji!

Četiri tima u završnici LE imaju vredniji igrački kadar od Betisa, dok je sastav Brage jedini skromniji od vrednosti Selte iz Viga. Čak šest ekipa u četvrtfinalu LK ima skuplji tim od Rajo Valjekana, od kojeg je skromniji samo atinski AEK!

Sve gorenavedeno dovodi nas do logičnog pitanja - zašto su španski klubovi toliko dominantni u Evropi?

Detaljan odgovor na to pitanje zahteva opsežnu analizu, ali možda najsažetije objašnjenje pružio je legendarni Tijeri Anri:

"Španski klubovi ne igraju fudbal, oni misle o fudbalu. Ne stvaraju individualce, već stvaraju sistem. Proizvode timove a ne igrače, imaju svoju filozofiju i shvatanje igre i pojedinac nije bitniji od sistema."

Španija će zahvaljujući odličnim rezultatima gotovo izvesno i naredne sezone imati najmanje pet predstavnika u Ligi šampiona, što će samo potvrditi činjenicu da je, uz Premijer ligu neprikosnovena po kvalitetu. I mala je šansa da će se nametnuta evropska fudbalska hijerarhija promeniti u dogledno vreme.