U kandžama birokratije: To nije sport koji volimo

Sport bi trebalo da bude oličenje viteštva i pravde. Pretvorili smo ga u otelotvorenje prevare i personifikaciju nepravde. Zbog čega?

Zato što sport više ne veruje ni sebi. Ne veruje sudiji, ne veruje terenu, ne veruje semaforu, ne veruje kraju utakmice. Uvek postoji neko "ali". Neka žalba. Neki odbor. Neka komisija. Neko naknadno tumačenje koje će objasniti da ono što smo gledali zapravo nismo gledali. Da pobednik nije pobednik. Da trofej nije otišao u prave ruke. Da se istina ipak utvrđuje kasnije, iza zatvorenih vrata.

Slučaj Senegal - Maroko zato nije samo afrička fudbalska bruka. To je savršena slika današnjeg sporta. Senegal je odigrao finale, Senegal je pobedio 1:0, Senegal je podigao pehar. Tako je bilo na terenu. Tako je bilo pred sudijom. Tako je bilo pred svetom. A onda je CAF, šest nedelja kasnije, rešio da se pravi da se ništa od toga nije dogodilo i da titulu službenim rezultatom 3:0 dodeli Maroku. Formalno, pozvao se na pravilnik i na to da je Senegal ranije napustio teren. Suštinski, zgazio je samu ideju sportskog raspleta.

Jer, ako je Senegal tim činom već izgubio utakmicu, zašto meč nije odmah prekinut? Zašto je sudija u Rabatu dozvolio da se igra nastavi? Zašto su odigrani produžeci? Zašto je Senegal smeo da postigne gol i postane šampion? I kako nešto može da bude važeće te večeri, a nevažeće šest nedelja kasnije? 

Moj stav je jednostavan: Senegal je pobedio. Kraj. Sve posle toga je naknadno silovanje utakmice. Nije ni prvi ni poslednji put da pravila postoje samo da bi se iz fioke izvukla onda kada nekome zatrebaju. Sport je prepun takvih primera. Pravila se krše dok traje meč, tumače se rastegljivo kad je zgodno, a onda odjednom postanu sveto pismo tek kada treba opravdati odluku koju niko nema hrabrosti da donese na vreme.

Upravo zato je reakcija bila tako burna. Senegal je odluku nazvao neprihvatljivom i najavio žalbu Sudu za sportsku arbitražu, dok su veliki svetski mediji presudu uglavnom opisivali kao presedansku, kontroverznu i pogubnu po poverenje u institucije. Retko kada se toliki broj ozbiljnih medija nađe na sličnoj liniji. Ovog puta jesu, jer je pređena granica koju sport teško može da preživi bez posledica: granica između greške i naknadnog prekrajanja onoga što se već dogodilo.

Srbi vrlo dobro znaju kako izgleda kada te sport ostavi bez pravde. Milorad Čavić je to osetio u Pekingu 2008. Njegova trka sa Majklom Felpsom ostala je jedna od najspornijih završnica u istoriji plivanja. Čavić je bio nadomak zlata, nacija je već slavila, jasno se videlo da je prvi stigao do cilja, ali semafor je rekao da je Felps bio brži za jednu stotinku. Jednu. Dovoljno malo da i danas izaziva sumnju, gorčinu i osećaj da sport ne nagradi uvek onoga ko je to najviše zaslužio. 

I tu dolazimo do suštine. Sport ne ubija samo prevara. Ubija ga i zakasnela pravda. Ubija ga trenutak u kojem više ne verujemo ni onome što smo gledali uživo, ni onome što je sudija pustio, ni onome što je semafor pokazao. Kada trofej promeni vlasnika pošto se ugase reflektori, sport više nije viteški obračun najboljih. Postaje hladna rasprava činovnika o tome ko je smeo da pobedi.

A sport koji pobednika traži posle poslednjeg zvižduka više nije sport. To je samo loše vođena predstava.