Sport bi trebalo da bude oličenje viteštva i pravde. Pretvorili smo ga u otelotvorenje prevare i personifikaciju nepravde. Zbog čega?
Zato što sport više ne veruje ni sebi. Ne veruje sudiji, ne veruje terenu, ne veruje semaforu, ne veruje kraju utakmice. Uvek postoji neko "ali". Neka žalba. Neki odbor. Neka komisija. Neko naknadno tumačenje koje će objasniti da ono što smo gledali zapravo nismo gledali. Da pobednik nije pobednik. Da trofej nije otišao u prave ruke. Da se istina ipak utvrđuje kasnije, iza zatvorenih vrata.
Slučaj Senegal - Maroko zato nije samo afrička fudbalska bruka. To je savršena slika današnjeg sporta. Senegal je odigrao finale, Senegal je pobedio 1:0, Senegal je podigao pehar. Tako je bilo na terenu. Tako je bilo pred sudijom. Tako je bilo pred svetom. A onda je CAF, šest nedelja kasnije, rešio da se pravi da se ništa od toga nije dogodilo i da titulu službenim rezultatom 3:0 dodeli Maroku. Formalno, pozvao se na pravilnik i na to da je Senegal ranije napustio teren. Suštinski, zgazio je samu ideju sportskog raspleta.
Jer, ako je Senegal tim činom već izgubio utakmicu, zašto meč nije odmah prekinut? Zašto je sudija u Rabatu dozvolio da se igra nastavi? Zašto su odigrani produžeci? Zašto je Senegal smeo da postigne gol i postane šampion? I kako nešto može da bude važeće te večeri, a nevažeće šest nedelja kasnije?
Sport ne ubija samo prevara. Ubija ga i zakasnela pravda. Ubija ga trenutak u kojem više ne verujemo ni onome što smo gledali uživo, ni onome što je sudija pustio, ni onome što je semafor pokazao.
Moj stav je jednostavan: Senegal je pobedio. Kraj. Sve posle toga je naknadno silovanje utakmice. Nije ni prvi ni poslednji put da pravila postoje samo da bi se iz fioke izvukla onda kada nekome zatrebaju. Sport je prepun takvih primera. Pravila se krše dok traje meč, tumače se rastegljivo kad je zgodno, a onda odjednom postanu sveto pismo tek kada treba opravdati odluku koju niko nema hrabrosti da donese na vreme.
Upravo zato je reakcija bila tako burna. Senegal je odluku nazvao neprihvatljivom i najavio žalbu Sudu za sportsku arbitražu, dok su veliki svetski mediji presudu uglavnom opisivali kao presedansku, kontroverznu i pogubnu po poverenje u institucije. Retko kada se toliki broj ozbiljnih medija nađe na sličnoj liniji. Ovog puta jesu, jer je pređena granica koju sport teško može da preživi bez posledica: granica između greške i naknadnog prekrajanja onoga što se već dogodilo.
Srbi vrlo dobro znaju kako izgleda kada te sport ostavi bez pravde. Milorad Čavić je to osetio u Pekingu 2008. Njegova trka sa Majklom Felpsom ostala je jedna od najspornijih završnica u istoriji plivanja. Čavić je bio nadomak zlata, nacija je već slavila, jasno se videlo da je prvi stigao do cilja, ali semafor je rekao da je Felps bio brži za jednu stotinku. Jednu. Dovoljno malo da i danas izaziva sumnju, gorčinu i osećaj da sport ne nagradi uvek onoga ko je to najviše zaslužio.
I tu dolazimo do suštine. Sport ne ubija samo prevara. Ubija ga i zakasnela pravda. Ubija ga trenutak u kojem više ne verujemo ni onome što smo gledali uživo, ni onome što je sudija pustio, ni onome što je semafor pokazao. Kada trofej promeni vlasnika pošto se ugase reflektori, sport više nije viteški obračun najboljih. Postaje hladna rasprava činovnika o tome ko je smeo da pobedi.
A sport koji pobednika traži posle poslednjeg zvižduka više nije sport. To je samo loše vođena predstava.
Košarkaši Hapoela iz Tel Aviva savladali su gradskog rivala ekipu Makabija sa 85:75 u zaostaloj utakmici 30. kola Evrolige i tako i matematički obezbedili direktan plasman u plej-of, odnosno mesto među šest najboljih timova ligaškog dela.
Dok svet ponovo razmatra sportski povratak Rusije, stanje u ukrajinskom fudbalu i dalje deluje kao podsetnik na to koliko je rat promenio samu definiciju profesionalnog sporta.
Rat na Bliskom istoku više nije samo bezbednosna i energetska priča. Za evropski fudbal on postaje stres-test poslovnog modela koji se godinama oslanjao na kapital, sponzorstva i politički uticaj iz Zaliva.
Predsednik Federalne komisije za komunikacije (FCC), Brendan Carr, predložio je da televizijske mreže imaju dozvolu da kolektivno pregovaraju sa sportskim ligama - kao način smanjenja troškova programa.
Saradnja Crocsa sa franšizom Minions rezultirala je modelom Minions Classic Clog, koji je zahvaljujući autentičnom dizajnu i hajpu - vrlo brzo rasprodat, tako da se sada jedino može naći na sekundarnom tržištu preprodaje.
Jedan od najvećih umova koje je košarka videla je imao jedno prosto pravilo u svojoj karijeri. Da bi tim mogao da bude šampion, mora da ostvari 40 pobeda pre nego što pretrpi 20 poraza u sezoni. Time se vodio Fil Džekson, a šta kaže statistika?
Imali su košarkaši Crvene zvezde u poslednjih mesec, dva nekoliko situacija da ostave za sutra ono što su mogli da urade danas. To "sutra" dogodilo se u Lionu. I pošto je ta utakmica za crveno-bele bila sve, a za domaćina samo još jedan mèč u pripremi za završnicu prvenstva u Francuskoj, možda je i bilo očekivano da ekipa Asvela šutira trojke kao nijednom ove sezone.
Sećam se, kada nas je Marko pre godinu i po ugostio u Moskvi, govorio nam je da mu nedostaju šampionske ambicije CSKA. Da mu smeta neagilnost uprave u prelaznom roku zbog čega se o tituli prvaka ni ne razmišlja. Deluje da su se sada njegove ambicije poklopile sa klupskim i da će u narednih mesec dana trofejima prvaka u Srbiji i Mađarskoj dodati još jedan.
Znam, od svih Duletovih legendarnih izjava, ova je možda i najcitiranija. Znam, podjednako lepo zvuči i na našem jeziku. Međutim, ta italijanska poslovica šalje toliko moćnu poruku, da prevazilazi dostignuća i uspehe na samom terenu.
Euroleague
Tanjug/AP Photo/Misper Apawu
Ostavite komentar