Od Norveške sam video samo Oslo. A od Osla aerodrom, glavnu ulicu sa prelepom Kraljevskom palatom na svom kraju - ili na početku? - ogromnu prodavnicu komšijskih Lego igračaka iz Danske i stadion "Ulevol". Na njemu je, ispostavilo se, ona prava Piksijeva Srbija imala svoju "Labudovu pesmu", a da je to malo ko tada shvatio. Nijedan akord kasnije nije bio tako milozvučan kao taj koji je ispratio jubilarni, pedeseti gol Aleksandra Mitrovića u dresu sa nacionalnim grbom.
Jutro nakon trijumfa, koji je tog septembra 2022. doneo plasman reprezentaciji Srbije u "A" Ligu nacija u predvorje odlaska na šampionat sveta u Kataru, odjavljivao sam se iz hotela sa dve zvezdice, koji sam na razočaranje kolege snimatelja sam izabrao. Dok je na tastaturi uzalud tražio slova Š i Ć, ljubazni recepcionar je započeo razgovor.
- Da li ste sportski novinar? – upitao me je na norveškoj verziji engleskog jezika sa oštrim akcentom čoveka odraslog na severu Evrope, koji nije zaboravio na svoje poreklo na plažama oko Sautemptona.
- Jeees - razvukao sam odgovor i klimnuo glavom, očekujući čestitke zbog sinoćnje pobede.
- Da li ste posetili muzej Holmenkolen? - ispalio je kao iz topa.
- Noouu - nastavio sam, zatečen, u svom stilu, ni ne znajući da ga posedujem.
Taj visoki, mršavi čovek srednjih godina (znači, realno je da smo vršnjaci), nalik mojoj percepciji Harija Hulea u Nesbeovim kriminalističkim romanima, kratko se i ljubazno nasmejao, a onda poentirao.
- Naša istorija ne stanuje na "Ulevolu" nego u Holmenkolenu. Šteta je što tamo niste bili - zaključio je, vratio mi pasoš i na poziv šarmantne koleginice izgubio se u vidu lastinog repa.
- Šta reče ovaj? - upitao me je kolega snimatelj, koji sport prati toliko da se prethodne večeri u uvodnim minutima utakmice čudio kako je moguće da Mitrović postiže toliko golova, a igra u odbrani, ne praveći razliku između Stefana i Aleksandra.
U kratkim crtama sam mu prepričao da je Norveška svetska velesila u zimskim sportovima, a ne u fudbalu, što bi trebalo da mu je postalo jasno ovih dana, ako je uopšte negde "ukačio" da su održane Olimpijske igre čiji učesnici ne nose šortseve i majice kratkih rukava.
Sportisti te najređe naseljene zemlje Evrope potvrdili su dominaciju na snegu, pošto su u Italiji i četvrti put zaredom osvojili najviše medalja na Igrama.Ovoga puta zaustavili su se na broju 41, čime su za dva odličja popravili sopstveni i planetarni rekord iz Pjongčanga od pre osam godina. U Pekingu su 2022. izbrojali takođe rekordnih 16 zlata, a sada su prigrabili dva više, od čega je trećinu i to u šest različitih disciplina osvojio jedan isti čovek - Johanes Hesflot Klabo. Ako ga zdravlje posluži i ponovi isti rezultat u Francuskim Alpima za četiri i Juti za osam godina, izjednačiće se po broju najsjajnijih medalja sa najvećeg sportskog takmičenja sa neprikosnovenim Majklom Felpsom, koji ih ima 23.
Dok se takvo dostignuće sada može podvesti pod kategoriju "moguće", sa sigurnošću vam tvrdim da će moja naredna poseta glavnom gradu Norveške, ukoliko je ikada bude bilo, kao važnu podstanicu imati najstariji muzej skijanja na svetu. Jer, da bi nekoga razumeo, moraš ga upoznati. A istorija norveškog sporta, koliko god njene lepe stranice trenutno ispisuje i Erling Haland, stanuje u Holmenkolenu.
Fudbaleri Vojvodine završili su epizodu već u prvom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope i sele se u kvalifikacije za Ligu Konferencije, pošto su u revanšu u Budimpešti poraženi od Ferencvaroša sa ubedljivih 3:0 (2:0).
Johanes Hesflot Klabo u Milanu i Kortini, za sada, ima tri zlata i ako se tome dodaju još tri iz Pjongčanga i dva iz Pekinga, onda je i on sa osam zlatnih odličja rame uz rame sa slavnim sunarodnicima.
Procvat u zapošljavanju koji je Svetsko prvenstvo u fudbalu trebalo da donese Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) izgleda se na kraju ipak neće ostvariti.
Nacionalni dresovi Norveške rasprodati su svuda, prodaja piva porasla je za trećinu, a Norvežani se otimaju za mesto sa kojeg će gledati istorijsko četvrtfinale protiv Engleske.
Siver Gutom Baken bio je jedan od najvećih imena norveškog biatlona. Tokom karijere ostvario je četiri pobede u Svetskom kupu i smatran je jednim od najtalentovanijih sportista svoje generacije.
Švajcarska je te večeri mogla da izbaci svetskog prvaka. Imala je igru, rezultat i momentum. Doduše, ne ni Feliksa Briha kada je jedan igrač odlučio da umesto fudbala proba pozorište.
Do kraja preliminarne faze Lige nacija ostalo je da se odigraju tri turnira u muškoj konkurenciji. I dok su parovi četvrtfinala odbojkašica poznati, a među putnicima u Makao su pored domaćina Kine, branilac titule Italija, Brazil, Turska, SAD, Kanada, Japan i Holandija, u konkurenciji odbojkaša nas očekuje velika borba u Osaki, Čikagu i srpskoj prestonici Beogradu.
Mnogi su sumnjali. Bili su skeptični prema novom formatu Svetskog prvenstva. Strahovali su da će veći broj učesnika smanjiti kvalitet, ali dogodilo se suprotno. Posle mesec dana i 100 odigranih utakmica, prvi put u istoriji imamo četiri najbolje reprezentacije po FIFA rang-listi u polufinalu. A verovatno i četiri najkvalitetnije selekcije na svetu u ovom trenutku.
Šampioni se ne prepoznaju samo po broju pehara. Oni se prepoznaju po načinu na koji ustaju posle poraza. Upravo je to Janik Siner još jednom dokazao na Vimbldonu 2026. Odbranio je titulu u Ol Ingland Klubu i pridružio se Rodžeru Federeru i Novaku Đokoviću kao jedinim teniserima u 21. veku kojima je to uspelo na najprestižnijem turniru sveta.
Mundijal 2026
Tanjug/AP Photo/Evgeniy Maloletka)
Ostavite komentar